Техника би могла бити до три пута ефикаснија од тренутне технологије извлачења угљеника, кажу аутори студије, објављене у часопису Сциенце Адванцес, преноси Си-Ен-Ен (CNN)
Суочавање са климатском кризом значи драстично смањење сагоревања фосилних горива, чиме се ослобађа загађење које загрева планету. Али пошто су људи већ упумпали толико овог загађења у атмосферу и мало је вероватно да ће довољно смањити емисије у блиској будућности, тако да се угљеник мора уклонити из ваздуха.
Природа то не чини довољно брзо да би одржала корак са количинама које људи производе, због чега се окрећемо технологији.
Један од начина, на који је студија фокусирана, је усисавање загађења угљеником директно из атмосфере, а затим његово складиштење, често убризгавањем у земљу.
Проблем са директним хватањем ваздуха је у томе што угљен-диоксид може бити веома моћан гас који загрева планету, али његове концентрације су веома мале – чини око 0,04% ваздуха. То значи да је уклањање директно из ваздуха изазовно и скупо.
То је „значајна препрека“, рекао је за CNN аутор студије Аруп СенГупта, професор на Универзитету Lehigh и додао да нова техника изложена у студији може помоћи у решавању ових проблема.
Тим је користио бакар да модификује упијајући материјал који се користи у директном хватању ваздуха. Резултат је апсорбент „који може уклонити ЦО2 из атмосфере у ултра-разређеној концентрацији у капацитету који је два до три пута већи од постојећих апсорбената“, рекао је СенГупта.
Овај материјал се може произвести лако и јефтино и помогао би у смањењу трошкова директног хватања ваздуха, додао је он.
Када се угљен-диоксид ухвати, може се претворити у натријум бикарбонат (соду бикарбону), користећи морску воду и испустити у океан у малој концентрацији.
„Ако сав ЦО2 из атмосфере, који се емитује сваког дана – или сваке године – ставите у океан, повећање концентрације би било веома, веома мало,“ рекао је СенГупта и додао да је технологија спремна за тестирање.
Његова идеја је да се постројења за директно хватање ваздуха могу лоцирати на мору, и на тај начин имати приступ обилним количинама морске воде за process.
Професор са Универзитету у Единбургу Стјуарт Хазелдин, који није био укључен у студију, рекао је за CNN да је описани процес модификација оног који већ познајемо, „што је лакше разумети и усавршити него нешто потпуно ново“. Међутим, постоје регулаторне препреке које треба превазићи.
„Одлагање великих тона натријум бикарбоната у океан могло би се законски дефинисати као ’одлагање‘, што је забрањено међународним уговорима“, рекао је Хазелдин.
Други су и даље забринути због негативних утицаја на океане, који су већ под притиском климатских промена, загађења и других људских активности.
„Осим ако немате потпуну еко-токсичну студију, онда не знате шта ће то учинити, чак ни при малим концентрацијама, рекао је за CNN професор хемијског инжењерства и хемије на Универзитету у Шефилду Питер Стиринг.
Неки научници су изразили забринутост да би фокусирање на технологију за уклањање загађења угљеником могло одвратити пажњу од политике смањења сагоревања фосилних горива или би загађивачима могло дати дозволу да наставе са загађивањем.
Али с обзиром на размере климатске кризе, постоји велики притисак од стране влада и међународних тела да развију ову технологију.
