ДР НЕВЕНА ТЕРЗИЋ МАЛЕНЧИЋ Пропадање памћења, мишљења, схватања

Старост је лепа ако је човек здрав, али ако ако није, може бити тешка. За заборавност која је често пратилац овог доба кружи пошалица да је то болест која не боли, а сваки час се сазна нешто ново.
1
Фото: Приватна архива

Међутим, у стварном животу и није баш тако забавно – није лако живети с деменцијом ни самој особи, али ни њеној породици. Суштина је да овакве врсте болести нису само медицински проблем, него, често постају и социјални – управо зато разговарамо са специјалистом психијатрије др Невеном Терзић Маленчић, лекарком која ради у новосадском Дому здравља.

Колико су ове болести заступљене код нас и да ли је то последица дужег животног века?

– Према подацима СЗО (Светске здравствене организације), од Алцхајмерове болести у свету данас болује преко 36 милиона људи, а код бар половине од овог броја болест још није дијагностикована. У Србији не постоје поуздани подаци о броју оболелих од деменције, али се процењује да има око 160 хиљада оних који болују од ове болести са тенденцијом пораста у будућности. Још толики број је чланова породице и неговатеља који брину о оболелима и који су укључени у борбу и проблеме које носи деменција.

Једна од кључних чињеница које објашањавају огроман пораст оболелих од деменције у свету данас јесте свакако продужење животног века, али развој дијагностичких поступака који омогућавају релативно брзо и прецизно постављање дијагнозе за ову групу болести.

Који су први симптоми деменције, односно како је разликовати од заборавности и расејаности?

– Кад болест крене, прве промене се односе на постепно пропадање: памћења, мишљења, понашања и на крају функционисања. Велики изазов за сваког лекара-клиничара је разликовати нормално старење и заборављање, од деменције (нарочито раних фаза болести). Код нормалног старења нема значајног погоршавања заборавности током времена, очувано је разумевање и схватање, и оно што је кључна разлика у односу на деменције, не постоји значајнији поремећај свакодневног живота и бриге и себи.

За разлику од нормалног старења, код деменције се заборавност временом погоршава, постепено се губи способност схватања и разумевања писаних и вербалних упустава. На крају губитак памћења све више омета свакодневни живот (организовање, куповина, вођење домаћинства) и особа постепено постаје неспособна за самостални живот (кретање, облачење, одржавање хигијене..).

Да ли има више врста деменција и како се оне препознају?

– Препознају се у односу на узрок, који се односи на широк дијапазон хроничних и можданих болести и стања, постоји више врста деменција, али се зна да 60-70 одсто свих дијагностикованих деменција припада Алцхајмеровој деменцији (доказује се карактеристичним микроскопским променама на нивоу можданих ћелија).

Који је узрок Алцхајмерове болести?

– Алцхајмерова болест је хронична, напредујућа болест мозга, која доводи до његовог лаганог пропадања. За сада се не зна узрок Алцхајмерове болести, али дефинисани су фактори који повећавају ризик од обољевања: генетика, хроничне болести, мождана обољења, повреде главе, животни стил и старење где године живота представљају највећи фактор ризика (старост преко 65 година).

Какви су симптоми ове врсте деменције?

– Људи са Алцхајмеровом болешћу развијају узнемиравајуће промене у памћењу, мишљењу, понашању и функционисању, које се временом погоршавају. Ове промене почињу да ремете свакодневи живот и постепно смањују независност особе, све док она коначно не постане у потпуности зависна од других. Уобичајни почетак је после 65 године живота, али се може испољити и раније (чак и пре 50 године живота).

Да ли се може излечити?

– На жалост, излечење Алцхамерове болести је, за сада, немогуће. Антидементи – лекови који данас постоје само успоравају даље пропадање мозга, али могу да стабилизују стање. Због велике цене ових лекова постоји проблем приступачности, наиме у Србији само око 4 процента дијагностикованих пацијената узима адекватну терапију! Од других лекова, даје се симптоматска терапија за контролу немира, агитације (потреба да излазе, тумарају по кући, нешто траже...), агресивности, халуцинација.

Да ли постоји превентива?

– Главна превенција, као активност сваког од нас је очување здравог срца, физичка активност, вежбе за мозак, затим рано препознавање болести (којим се постиже ефикасније дејство терапије и одлагање нагле прогресије болести).

На који начин се помаже особама које имају овај проблем?

– У оквиру система здравствене помоћи и подршке, кад се јави сумња на постојање Алцхајмерове болести, пацијенти се прво јављају својим изабраним лекарима опште медицине који их даље упућују специјалистима који се баве овом патологијом. У Дому Здравља „Нови Сад” то су психијатри и неуролози. Нажалост, јављање психијатрима обично се дешава у одмаклој фази болести кад већ постоје грубљи испади у понашању: немир, агресија, халуцинације и сумануте идеје. Поред лекара, ту су патронажне медицинске сестре теренских служби примарне здравствене заштите и геронтолошких центара које су укључене у негу старих лица. Другим речима, велики део помоћи за деменције је нефармаколошки, односи се на социјално збрињавање које, код нас, махом остаје брига неговатеља и породице, што је захтевна и исцрпљујућа улога и представља огроман емоционални, физички и финансијски терет. Испитивања су показала да 85 одсто неговатеља има знакове анксиозности и депресије, а од тога 30-50 процената показује клиничку слику депресивног поремећаја и узима антидепресиве.

Како се третирају ови пацијенти, да ли имају право на туђу негу?

– Право социјалне заштите за оболеле односи се на додатак за туђу негу и помоћ, али само мали проценат оболелих успева да ово право оствари, јер су критеријуми за добијање високо постављени (само тежак степен деменције). Кад болест узнапредује и кад више не преостане ниједна друга опција (обично након пада, повреде, прелома..), креће потрага за смештај у дом.

Да ли постоје домови код нас за особе са оваквом болешћу?

– Геронтолошки центар Нови Сад, сем једног дела Дома у Футогу, не прима пацијенте који болују од деменције, јер су то установе отвореног типа, па су породицама доступни једино приватни домови за старе, који су опет због високе цене недостижни великом броју оболелих од деменција.

Марина Јабланов Стојановић

 

Подршка породицама оболелих?

Да ли код нас постоји систем подршке породицама или особама које негују овакве болеснике?

– У Србији не постоји развијен систем подршке породицама оболелих од деменције попут дневних центара и саветовалишта за неговатеље. Оно што се може предузети је рад на доступности информација и водича за неговатеље и породице оболелих од Алцхајмерове болести који садрже информације о природи болести као и препоруке неговатељима у савладавању тешкоћа на које наилазе приликом неговања оболелих.

Помоћ и подршка подразумева и организовање кампања и едукативних програма за ширу јавност у циљу информисања о болести и смањење стигматизације дементних пацијената (поштовање и чување достојанства дементних особа без обзира на стање у коме се они налазе) – објаснила нам је др Невена Терзић Маленчић.

EUR/RSD 117.5783
Најновије вести