МЕСЕЦИМА ПРЕ ДИЈАГНОЗЕ РАКА, ЉУДИ РАЗВИЈУ ЧУДНЕ ПРЕХРАМБЕНЕ НАВИКЕ Кекс уз корнишоне им постане добитна комбинација, а сир их укусом подсећа на жваку

Истраживања сугеришу да жеља за одређеном храном може да буде повезана са неким врстама рака, укључујући рак дојке, јајника и ендометријума. Ипак, баш као што жеље и одбојности у трудноћи обично нестају након рођења детета, тако и ове промене укуса изазване раком нестају након лечења.

„Многи доктори су уверени: тело шаље сигнале много пре саме дијагнозе. Један од најнеочекиванијих је изненадна и готово опсесивна жеља за одређеном врстом хране. Два-три месеца пре него што болест буде дијагностикована, особа може буквално да се 'закачи' за производ за који раније није марила. То не буде само 'Желим да се почастим', већ тело виче: 'Дај ми ово одмах'.

У једном интервјуу, доктор је рекао: 'Код пацијената са гастроинтестиналним туморима, неколико месеци пре дијагнозе јавља се јака жеља за слаткишима. Људи једу сладолед у килограмима, иако им раније нису били интересантни десерти. Објашњење је јасно – ћелије тумора троше глукозу брже од здравих ћелија, па мозак почиње да програмира понашање да 'служи' болести”, рекла је једна инфлуенсерка у снимку који је на Инстаграму прегледан скоро два милиона пута.

Инфлуенсерка је такође открила да је једна жена, која је касније сазнала да се бори са раком бубрега, тврдила да може да пије „воду од киселих краставаца директно из тегле, и то са кексом”. Друга особа се изненада „закачила” за млечне производе. Рођаци су мислили да је то само „фаза”.

Ограничена истраживања такође сугеришу да промене у прехрамбеним навикама могу да буду предзнак дијагнозе рака. У једном прегледу из 2022. године, анализирајући седам студија о овој теми, италијански истраживачи су приметили да „жеља за храном може да буде повезана са раком дојке, лимфомом, раком јајника и ендометријума”.

У чланку у часопису International Journal of Environmental Research and Public Health, истраживачи су навели да пацијенти показују већу жељу за храном уопште и за специфичне групе, као што су брза храна, слаткиши, угљени хидрати, скроб и масти.

„Топло препоручујемо праћење прехрамбених навика код пацијената са раком, како приликом прве посете, тако и током контроле, како би се правовремено уочиле евентуалне промене у понашању у исхрани”.

Ипак, напоменули су да због ограниченог броја истраживања постоји „још значајан јаз у знању”.

„Боље разумевање прехрамбених навика пацијената и преживелих од рака је од изузетне важности за пружање адекватне здравствене подршке”, додали су.

Пре више од 40 година, др Тарстан Брвин са Института за онкологију у Глазгову је известио да један на четворо његових пацијената описује како су месецима пре дијагнозе, наизглед необјашњиво, изгубили апетит за храном или пићем које су раније волели.

За једног је чај постао „најнепријатнији”, други је рекао да сир „укусом подсећа на жваку”, док је трећи пријавио да су кобасице постале „кожне”. Такве жеље би нестајале када би се лечио њихов рак.

Међутим, други стручњаци истичу да су даља истраживања неопходна и да је неутемељена идеја, на пример, да треба избегавати шећер како би се спречио раст рака. Не постоји доказ да је жеља за шећером симптом рака. Наводна веза између рака и шећера је дуга и компликована.