У исто време, након паузе од пет година, изашла му је десета књига, „Приче с Марса”, коју је објавио његов издавач “Архипелаг”.Срђан В. Тешин (1971) пише приче, романе, есеје и приређује занимљиве прозне антологије, а књиге су му преведене на више европских језика.
За “Архипелаг” сте недавно саставили антологију прича о медијима “Четвртасто место”. Да ли вам је у том послу више помогло искуство новинара или књижевника?
- Искрено речено, највише ми је помогло моје читалачко искуство, јер сам се за књижевност заинтересовао читајући новинску кратку причу. С обзиром на то да сам постао писац кратких прича, али и новинар, могу рећи да ми се испунио дечачки сан. Кратка прича је настала у новинама, а то што је и даље можемо читати у новинама, говори о њеној виталности. Моја идеја је била да позовем регионалне писце да напишу новинску причу о томе шта њима значи читање и писање новинске приче. Резултат је, у најмању руку, сјајан.
Можемо ли данас кроз домаће медије да препознамо властиту стварност?
- Неко је приметио да у домаћим таблоидима заправо има вишка стварности. Та се оцена односи и на електронске медије, јер ријалити програми, дефакто, представљају суфицит стварности. Али, како то већ бива с медијима, они и креирају стварност. За таблоидизацију медијског простора су највећи кривци конзументи петпарачких медија, јер читаоци и гледаоци диктирају укус, њима медији подилазе, на њих рачунају када анализирају тиражност и гледаност неког медија. Да нисмо такви какви смо, ни медији нам не би били такви, то је факат.
Нико са сигурношћу не може рећи у којој стварности живимо и да ли постоји само једна стварност. Нама се свакодневно сервирају вести у које здрав разум не може лако да поверује. Потпуно сам убеђен у то да хиљаде незапослених људи попут мене, не живи у истој стварности у којој живе политички јастребови, који се, с купљеним дипломама, гнезде у каквом министарству на месту саветника или помоћника и с небеских висина, раме уз раме са старлетама и мафијашима, гледају с презиром на нас понижене и увређене жртве транзиције.
Ваша проза се доста преводи у региону, а једна прича нашла се недавно у Америчкој антологији најбољих европских прича. Како читаоци изван Србије доживљавају ваш књижевни рукопис, ваше теме?
- Моје књиге су засад објављене у Аустрији, Словенији и Македонији, а приче су ми уврштене у веома важне антологијске изборе сачињене за немачко, француско, канадско и хрватско, а сада и за америчко тржиште. Имам утисак да су теме којима се бавим у својим књигама посебно разумљиве читаоцима у региону, јер смо доскора живели у истој држави у којој је културолошки образац био јединствен. Уосталом, језик на ком сам учио да пишем јесте српско-хрватски. Претпостављам да читаоци ван некадашњег југословенског простора у мојим књигама проналазе оно што је, с једне стране, универзално, као што је, рецимо, питање равнодушности према злу, а са друге стране, ексклузивно и егзотично, те им представља изазов да откривају мој свет.
Како сте постали члан удружења књижевника Канаде?
- Већ неко време не плаћам чланарану, тако да је врло могуће да сам изгубио статус редовног члана ЦАА. А до тог чланства сам дошао тако што сам своје прве две књиге, деведесетих, објавио у Канади. Не могу рећи да је то чланство икако утицало на моју књижевну каријеру, али је ипак било подстицајно, нарочито 1999. током НАТО агресије, када су ме из удружења контактирали и питали да ли треба да ме, буквално, спасавају. На сву срећу, није било потребе за том ванкњижевном акцијом Удружења књижевника Канаде.
Шта се догађа у вашој књижевној радионици?
- Остајем у жанру флеш-фикције, као и у најновијој књизи “Приче са Марса”. До краја године изаћи ће моја панорама светске мини приче „Пут око света за три минута” у којој сам, уз помоћ сарадника, сабрао најбоље приче шездесетак приповедача са свих страна света.
Радмила Лотина
Живот у Кикинди
- Живим у Кикинди, али у свом граду немам никакав културни, књижевни, пословни, друштвени или политички ангажман - каже Срђан В. Тешин, кога су локалне власти прошле године смениле са места директора Културног центра. - Понекад помислим да они који одлучују о нашим малим животима мисле да болујем од лепре и да ме због тога треба избегавати у широком луку. С друге стране, мој је живот постао смисленији, јер највише времена проводим са својом децом и активно учествујем у њиховом одрастању. Професионални сам писац и новинар-слободњак, посла имам онолико колико га себи наметнем, заради се мало и никад довољно, али нема тог новца због ког бих жртвовао своју слободу.
