ПРВИ РОМАН О НОВОСАЂАНИНУ КОЈИ ЈЕ ПОСТАО СВЕТСКА ФИЛМСКА ЗВЕЗДА Могућа историја нашег Рудолфа Валентина
Читаво лето деца су проводила на очевом имању у Сивцу. Ту је постепено, играјући се са сеоским деранима, који су вечито били бржи, грубљи и оштрији од њега, попут муве без главе трчећи амо-тамо између калвинистичке, католичке и православне цркве, од локалне мангупарије учио мађарски и немачки језик. Јер атар беше тројезичан...
Одломак је ово из новог романа Миомира Петовића „Дионизије 1941”, који је познати српски писац и драматург посветио легендарном Светиславу Ивану Петровићу, рођеном Новосађанину и првој српској звезди седме уметности која је оставила упечатљив траг на европском па и светском филмском небу.
Између потенцијалне спортске каријере (представљао је Угарску 1912. године на Олимпијским играма у Стокхолму) и инжењерске (Политехничке академије) на крају се определио за – глумачку.
Током двадесетих година прошлог века снимиће чак три филма са редитељем Михаљом Кертесом, који ће касније у Америци постати славан под именом Мајкл Кертиз и потписати непролазну „Казабланку”.
И сам Светислав (чије су име продуценти променили у Iwan да не би ломили језик) почиње да гради каријеру ван осовине Беч–Будимпешта, те га након улога у француским филмовима Леонса Переа и америчких Рекса Инграма све више пореде са Рудолфом Валентином.
Но, за разлику од „латинског љубавника”, који није ни дочекао „тон филм”, Петровић се успешно прешалтао на звук, тим пре што га је, поред заводничког изгледа, красио и дубок, леп глас, а словио је и за полиглоту.
Почетком тридесетих година одлази у Берлин, али то што је остао у нацистичкој Немачкој, те снимао и током Другог светског рата, готово ће му потпуно угасити каријеру када су топови утихнули.
Од 1945. до краја живота добијао је тек мање роле, а најзначајнији филм у ком се појавио трилер је Луја Мала „Лифт за губилиште” са Жаном Моро из 1958, да би се следеће године последњи пут појавио на великом платну, у америчкој драми „Путовање”, коју је режирао Анатоле Литвак; партнери су му били Дебора Кер, Јул Бринер и Џејсон Робардс.
– „Дионизије 1941” је роман о могућој повести нашег чувеног глумца, којег ће и краља Александар одликовати ценећи његову улогу у развоју филма. Но, име Ивана Петровића, али и присуство, практично је забрањено у Титовој Југославији због тога што је глумио у филмовима у Мађарској и Немачког и током рата – каже за „Дневник” Миомир Петровић. – Истовремено, „Дионизије 1941” је и роман-студија о глумачкој уметности, који у свом фокусу има и проблематизовање танане границе између професионализма и квислинштва: има ли уметник уопште простора да бира стране? Увек судбина појединца осликава, волели ми то или не, судбину нације када је реч о сукобима и великим историјским променама. Ми нисмо ни себе схватили чак ни након Другог светског рата, па нисмо могли ни Петровића.
Роман је објавила „Лагуна”.
