РЕЗОН: Српска буржоаска револуција

Постоје четири начина да се убије демократија. Један је диктаторски, кад неко силом приграби сву власт и забрани спровођење избора. Други је кад олигархија, новцем, или закулисним радњама бира владу према својим интересима, а не према интересима грађана. Трећи је кад лажна или стварна аристократија, постизборном кобинаториком релативизује право народа да на изборима бира своју владу. Четврти је комбинација претходна два и долази у виду лажне супердемократије, која се остварује револуцијом. Њиме се право грађана да на изборима бирају своју владу укида кроз наводну борбу за унапређење демократије. Други и трећи метод били су на снази од 5. октобра 2000. све до 2012. године. Четврти је на делу од 1. новембра прошле године.

Опозиција и њој наклоњени грађани организују зборове грађана, зато што не могу да победе на изборима, па кроз зборове покушавају да легитимизују владавину мањине. Ни на један збор се не позивају сви грађани, већ само истомишљеници.

Организатори зборова знају да не могу да не могу на тај начин да суспендују легитимно изабрану власт. Њихов крајњи циљ јесте да  створе утисак како су грађани прешли на њихову страну. Не траже они изборе зато што су бројеви показали да имају довољно гласова за победу. 

Идеја ванредних избора обрађена је у уџбеницима за ненасилну револуцију. Кроз блокаде, маршеве, протесте и зборове, створиш опсену да те подржава велики број људи. А изборе захтеваш и тврдиш да их прихваташ и под „неприхватљивим” условима, само да би могао да тврдиш да су били фестивал лоповлука. И, да би добио нови изговор за нове велике демонстрације. И за реализацију првобитног плана, с којим си кренуо у протесте и блокаде - присилног преуизимања власти на улици. 

Нико од опозиционара, нити студената не уме да објасни како може да се украде милион гласова. Недавно сам срео једног њиховог функцинера, ког знам одавно, и замолио га да ми ода тајну како се може украсти тако велики број гласова, да бих могао да региструјем политички покрет. Уместо аргумената, покушао је да ме фасцинира са пар кафанских фазона. Неко краде на картама, неко на оловци.

Захтевање ванредних избора је диверзија, која треба да створи услове за масовне демонстрације. Надају се да на тај начин може доћи до мутације равнотеже моћи. Али, искључивост није поштен арбитар. Нити је неутажива жудња за моћи најадекватнији програм који може да прихвати већина бирача. Две трећине грађана Србије живело је на граници сиромаштва до 2012. године. И тешко им је објаснити да је политика која им је подигла животни стандард лоша. А још теже их је убедити да подрже амбиције оних који желе да политику ресетују на стара подешавања пре 2012. године. 

Студенте треба подсетити да су образовање уништиле странке које им се нуде као стратешки партнери, покушавајући да се из прикрајка огребу о бенефите њихове побуне. Партнерство са онима који су 5. октобра створили паразитски систем који данашњој младости одузима шансу за рад, није логично. И није разумно. Студенти морају да знају да је опозиција створила накарадну образовну хоботницу која штанцује дипломе које су саме себи довољне. Уништавањем привреде уништено је тржиште и потреба за производним дипломама. Све владе, које је водила данашња опозиција, њима блиски ректори и декани, предано су радили на стварању система који студенте и њихове родитеље види као банкомат из ког треба да извлаче новац за задржавање својих привилегија. Са затварањем фабрика престала је потреба за огромним бројем правника и економиста, које школујемо. А поред тога, уведен је и низ нових, тржишно сувишних смерова, али и приватни факултети. У нади да ће се домоћи државне службе, многи су завршавали менаџерске или факултете друштвених и организационих наука. Новинарство и односи с јавношћу нудили су се као занимања будућности. Онда су дошле друштвене мреже, вештачка интелигенција, и многе редакције су, уместо да примају нове људе, отпуштале и постојећи новинарски кадар. 

Где да се запосле хиљаде новинара и пи-ар менаџера који су се ишколовали од 5. октобра? Где да се обезбеди посао за толико дувача, гудача, пијаниста, перкусиониста, оперских певача, глумаца? То су наследна занимања у свим театрима у Србији, и док неко не оде у пезнију, нема места за нова запослења. Српска позоришта су легло непотизма. Исто као и факултети. Од оца је остануло сину. Мајке, тетке, или стрица. Свеједно. Где да се запосли толико учитеља и наставника? Где да се запосле толики филозофи, социолози, историчари? Студенти су искоришћени да буду носиоци револуције која ће успоставити друштво које ће још више одговарати потребама привилегованих класа. Да уместо владавине народа уведу владавину академске буржоазије, у којој су обични људи маргинализована класа, без права на одлучивање.

Пише: Милорад Бојовић. Аутор је стручњак за односе с јавношћу.