ДИРИГЕНТ БОГДАН ЂАКОВИЋ У ФИНСКОЈ НА МЕЂУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ О ЦРКВЕНОЈ МУЗИЦИ Наставља да живи мисија Ивана Мудија

Подсетимо, оснивање ове асоцијације иницирао је пре равно две деценије британски композитор, православни свештеник и увек драг гост Новог Сада  проф. др Иван Муди (1964 - 2024)  са идејом да се подстичу контакати и размењују информације и искуства међу православним црквеним музичарима и институцијама,. Између осталог и кроз ову конференцију, која је бијеналног карактера: прва је одржана 2005. да би овогодишња, 11. по реду, протекла и у знаку сећања на Мудија, који је преминуо прошле године.     

У том светлу скупу се, наводи Ђаковић, обратио и архиепископ фински Илија оцењујући да композиције Ивана Мудија „показују да права иновативност не долази кроз одбацивање традиције, већ управо кроз још дубље урањање у њене вечне корене”. „Традиција живи кроз аспекат креативности – управо кроз оне ауторе који су научили да путем старих форми говоре језиком овога времена без губитка њиховог суштинског карактера. Музика, као свака права уметност, доноси нешто из ништавила у реалност постојања. То називамо креативношћу, и на тај начин схваћено, сви уметници су Божији сарадници. Посебно је то тачно када је у питању црквена музика. То није само једна почасна вокација, бити црквени музичар – то је истински свето посвећење. То је је један креативан процес, који се врши у славу Божију“, порука је архиепископа Илије.

– Суштина ове конференције - а то и јесте била Иванова идеја - није у томе да се обрађују само музиколошке теме, већ да сви они који се баве црквеном музиком, од композитора до, ето, архиепископа, имају простор да о њој говоре из свог угла. Пред тога, по правилу се уприличе неки натпросечни концерти, па смо тако ове године слушали Летонски радијски хор из Риге, један од најбољих на свету, под управом Каспара Путнинса. Певали су дела Мудија, Арво Перта, Добрилке Табакове, као и Татјане Јашвили, композиторке која је такође учествовала у раду конференције. Гост је био и амерички пијаниста Пол Барнс, који је, уз квартет „Тајга”, извео баш за њега писане композиције Филипа Гласа,  као и неке Мудијеве нецрквене комаде, које сам овом приликом први пут чуо – наводи Ђаковић.     

Међу излагањима на конференцији, која су се, по Ђаковићевој оцени, ове године издвојила свакако спада и оно Петера Бутенефа, професора на Православној теолошкој семинарији Светог Владимира у предграђу Њујорка, иначе Американца руског порекла који је својевремено у Великој Јабуци организовао седмодневни фестивал Пертове музике. Бутенеф је, наиме, у свом предавању анализирао Пертову композицију „Адамов ламент”, али у контексту целокупног стваралаштва најпознатијег естонског композитора.  Сам Ђаковић је у Јоенсу говорио о Мудијевим делима заснованим на српском црквеном појању, као што су Седам химни у част Светог Саве, компонованих поводом 175. годишњице Корнелија Станковића и 150. годишњице Стевана Стојановића Мокрањца, или Химна Светом Николи, настала у поводу 100. годишњице православне цркве Светог Николе у Котору.

– У свим овим Мудијевим делима музика циљано пада негде између литургије и концерта – појашњава Ђаковић. – Иван Муди је, наиме, веровао да, иако композитори морају да наставе да стварају за православну литургију, подједнако је важно да се православна духовност манифестује и ван Цркве. Стога, иако у његовим делима постоји много референци на српско појање, музички речник такође не избегава низ референци ширих од оних које се уобичајено користе у црквеној музици. Ове сложене уметничке структуре лепо показују композиторово полазиште из традиције, као и његов савремени приступ кроз идеју вечне, догматске и црквено живе истине изабраних мелодија српске цркве. Но, за разлику од његовог учитеља Џона Тавернера, код Ивана Мудија све је на граници концертног и богослужбеног.