„ПЛАКАЛА САМ НАД РАЧУНОМ“ Пет година након што су добили помоћ, занатлије сада морају СВЕ ДА ВРАТЕ држави

Тада су се огласили тадашњи министар привреде Петер Алтмајер (ЦДУ) и министар финансија Олаф Шолц (СПД) у влади Ангеле Меркел, са великим обећањима.

„Врло је важно нагласити: дајемо подршку, а не зајам“, објаснио је Шолц о хитној помоћи малим предузећима и самосталним делатницима погођеним короном. „Дакле, ништа се не мора враћати.“

Алтмајер је додао: „Никога нећемо оставити самог!“

Данас, пет и по година касније, Марион Алемајер се осећа итекако сама. Каже за DW: „Било је много обећања и ниједно није испуњено. Још тада су ме многе колеге и пријатељи упозоравали: пази, то ћеш морати да вратиш. А ја сам им говорила: не, то не може бити. Па не могу ме то тражити кад су забранили да уопште радимо!“

Фризерка је тада добила 9.000 евра као хитну помоћ због короне. Тај новац јој је био преко потребан јер шест недеља није имала никакав приход, али је имала трошкове свог салона. Тек 4. маја 2020. у Немачкој је ублажена забрана контаката и дозвољено је поновно отварање фризерских салона.

Касније је саопштено да је помоћ додељена само на основу процене прихода, како би се премостио „недостатак ликвидности“ изазван короном. Од око 13 милијарди евра које су Немачка и покрајинске владе исплатиле од марта до јуна 2020, према процени немачког Министарства привреде, око пет милијарди евра исплаћено је заправо превише.

Због тога су послати десетине хиљада захтева за повраћај новца, а један је добила и Марион Алемајер. Од ње се тражи да врати 7.000 евра. На то решење је уложила жалбу и жалба је уважена, али влада покрајине Северна Рајна–Вестфалија и даље тражи половину тог износа – 3.500 евра да би закључила случај.

Марион Алемајер, која уз то још отплаћује рате тзв. „помоћи за нови почетак“ од 7.500 евра за други локдаун који је трајао 11 недеља, више не зна куд даље:

„То боли. Све време сам имала трошкове салона и осигурања. Уз то су муштерије отказивале термине јер су се бојале короне. А ја од тога живим. Немам никакву другу егзистенцијалну сигурност.“

Самозапослени попут Алемајер и предузећа до пет запослених могли су да траже 9.000 евра помоћи, 15.000 евра за мала предузећа до десет запослених, односно 25.000 евра за фирме с десет до педесет запослених, преноси Express.

За многе је та финансијска помоћ била буквално спас или макар огромна подршка у тешким временима. Тако и за фризера Гида Вирца, који заступа све фризере у Рајни–Фалцу. Данас каже за DW:

„Политика је рекла нешто што на крају није испунила. Међу нама фризерима влада огромно разочарање и увређеност. Тек много касније, средином и крајем 2024, наши приходи су се вратили на ниво пре короне – и то са знатно мање људи.“

Многе његове колеге су у невољи затражиле једнократну исплату из пензионог фонда да би преживеле, док су друге затвориле своје салоне. „Ми фризери умиремо тихо.“

Оно што највише љути мале предузетнике и самозапослене јесте што у Немачкој влада хаос и неред: свака покрајина поступа другачије по питању повраћаја помоћи.

У Баварској и Баден-Виртембергу погођени не могу ни да уложе жалбу, већ морају одмах да иду на суд. У Северној Рајни–Вестфалији изгледа да ни сами не знају како ће даље – услови за повраћај мењали су се на сајту министарства чак 15 пута у само неколико недеља.

Хесен је увео мораторијум и привремено обуставио проверу помоћи исплаћених због короне.

Вирц сада у салону има једног фризера мање и враћа својих 15.000 евра помоћи у месечним ратама од 635 евра.

„Политика више не зна како да изађе из те ситуације. Један политичар ми је рекао да се процењује да ће трошак истраживања свих тих исплата бити већи од новца који ће можда добити назад. Морали су да запосле још много људи да би пратили где је преплаћено и спровели повраћај.“

Рајнер Херман вероватно је човек који у покрајини Северна Рајна–Вестфалија најбоље познаје сваки детаљ помоћи због короне. Током 2020. основао је интересну групу NRW-Soforthilfe и сада помаже готово 11.000 погођених који се противе захтевима за повраћај, укључујући и Марион Алемајер.

Његов закључак: та помоћ је била срамотан административни промашај.

„Људи нису само у депресији, већ и бесни. Видим високо образоване људе, искусне предузетнике, како падају у очај и више не желе да чују ниједан аргумент. Други су потпуно сломљени. Многи су већ поднели захтев за стечај или ће то ускоро морати да ураде, јер се сада рачунају и остале државне помоћи“, каже за DW.

Шта је Немачка требало да уради другачије? Херман не мора дуго да размишља: Пре свега, влада Ангеле Меркел је требало да јединствено одреди услове за хитну помоћ, док би покрајинске владе те услове само спроводиле – како не би настао хаос међу покрајинама.

Захтеви су морали да буду јасно објашњени унапред, како погођени не би били препуштени сами себи у лавиринту прописа.

И коначно, покрајинске владе су морале да виде грађане као партнере, а не противнике, и да не одбијају конструктивне разговоре.

Херман додаје: „Треба само погледати у европско суседство да се види како може боље. Наш сусед Белгија има систем помоћи који се продужава и мења сваког месеца. Постоји програм у који се људи могу укључити, нико се није жалио, нико није протестовао – и све је функционисало савршено.“

(Телеграф Бизнис)