Запад, једноставно, више не постоји, казује нам снажна интуиција.
Британски историчар Тимоти Гартон Еш у интервјуу за Шпигел рекао је, на питање да ли још увек постоји Запад, да у овом тренутку таквог геополитичког актера више нема. Запад је доспео у кризу управо с доласком Доналда Трампа на власт 2016. и иако је још увек могуће говорити о заједничкој историји, култури и систему вредности, и упркос томе што постоје какве такве везе унутар Севетноатлантског војног савеза - које пак Трамп непрестано доводи у питање (јер зашто би његов син ишао да брани Црну Гору?), па и других међународних установа и економских односа, питање је да ли је ово само пролазна криза.
Гартон Еш додаје да је Запад настао у рату против нацистичке Немачке и одржао се у Хладном раду против Совјетског савеза. Када су заједнички непријатељи уклоњени, настали су проблеми, да би многи Европљани данас управо у Трампу видели - заједничког непријатеља, а не само обрнуто - он њих. И још пре његовог одласка у Хелсинки, питали су се хоће ли станар Беле куће правити некакве сепаратне „дилове” с Кремљем, којима је иначе склон, за разлику од координисане акције којој су читаве генерације америчких председника давале предност.
Немачки историчар Хајнрих Аугуст Винклер такође тврди у својој последњој књизи да је „Запад разбијен”. У последњих четврт века - почев од пада Совјетског савеза па до руско-украјинског сукоба, Винклер уочава „кризно стање” Европске уније, Сједињених Држава и „трансатлантског Запада” које више није пролазна појава. Темељи представничке демократије су уздрмани од стране популистичких покрета а то спада у саму срж изазова за Запад у целини. Данас Европљани и Американци различито тумаче донедавно заједничке вредности.
И унутар саме ЕУ у последње време је доведена у питање темељна сагласност око норми: две „нелибералне демократије” као што су Мађарска и Пољска, тачније премијери Орбан и Моравјецки, систематски сузбијају поделу власти, што је кључни елемент правне државе, у корист извршне власти и властитог популистичког вођства. Сукоб вредности с нелибералним демократијама у источној Средњој Европи што дуже траје све више подрива носећу конструкцију ЕУ.
Али и пре Старог континента, криза демократије је почела у САД, после терористичког напада 11. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон, после којих је америчка администрација под вођством Yорyа Буша масивно ограничила индивидуална права. Викиликс Yулијана Асанжа и докази Едварда Сноудена о присмотри „Великог брата” над грађанима САД али и остатка света, све са владама „пријатељских земаља” приде, јасно су документовали нарушавање правног поретка на коме је почивао Запад. Трамп је ту кризу демократије још више заоштрио. Морални ауторитет САД драматично је опао, будући да је председник САД постао непредвидљив, без јасне концепције и одговорности.
Амерички новинар и политички саветник Вилијам Дроздијак, који је током своје каријере дописника Вашингтон поста из Брисела прошпартао Старим континентом уздуж и попреко, у својој књизи „Распад” тврди да Европи и САД, да би се заједно одржале, недостаје циљ. Дроздијак, међутим, лоцира проблем у Европи: САД могу да играју своју глобалну водећу улогу једино ако имају снажну Европу на својој страни, али такве Европе више нема. ЕУ је у кризи, и не може да представи себи ни како ће изгледати њена властита будућност, а камоли да одлучује о курсу света. У европским је рукама хоће ли Запад као концепт демократије и слободе преживети, пише Дроздијак, или ће превладати ауторитарни облици владавине. Многи региони у Азији, Африци и у Латинској Америци, који су показивали велико интересовање за европски модел, данас ће га се, незадовољне, одрећи, ако Европљани и даље буду тако неспретно деловали с њим.
Дроздијак сматра да је Немачка кључни играч и да ће се судбина Европе одлучити у Берлину. Многи сматрају да је Немачка у кризи ЕУ била превише окренута својој добробити. У Пољској, Мађарској или Чешкој националистичке владе се према Бриселу данас, пре свега због мигрантске кризе, односе као према новој Москви, за шта оптужују пре свега Берлин. С друге стране, изван западне хемисфере кинески, руски или турски властодршци гледају на плурални и световни карактер западног друштвеног уређења као нешто што умире, као и да само јаке вође могу да их воде. То ставља Немачку у готово немогућу позицију.
Десни популиста Стив Бенон, Трампов идејни вођа, је као главног америчког непријатеља именовао глобалисте и њихову агенду. Пре свега оне који се залажу за интернационално решавање великих политичких тема попут промене климе и мигрантских таласа. Свака земља би требало индивидуално да нађе своје решење, тврди Бенон. Многи у ЕУ сада верују да је заједничко решење немогуће, да усклађивање интереса не даје резултат. Али, у стварности, политика антиглобалиста је до сада послужила да сачува yепове богатих спонзора изолациониста, разарањем ауторитета међународних актера, оспоравајући било какво право другима на критику америчког финансијског капитализма. Против кога се боре политичари као што су Бенон, Трамп, Фараy, Виктор Орбан или Матеуш Моравјецки?
Њихови прави непријатељи нису глобалисти него космополити, они који се још од античке Грчке позивају на модел живљења емпатичног грађанина света, који саосећају с људима који пате. У случају мигрантске кризе из 2015. свако би могао себи да представи шта то значи ако се неко село у Сирији, например, ујутру мора евакуисати. Куда да крену ти људи? То су Немци у мигрантској кризи сагледали боље од других и нису затварали очи попут многих влада у свету. То не значи да би Немачка требало да прими све избеглице овог света, него да се потрудила да разуме шта је потребно да би се окончало избеглиштво и уклонили његови узроци.
У Немачкој се космополите клевећу и исмевају као „доброчинитељи” од стране АфД и десних популиста, али тај деструктивни став не води ка томе да се конкретна политика мења, него да се поларизује друштво, поједноставе проблеми и осуде други. Космополита увек тражи оно заједничко, оно што повезује људе, и да тога нема не би после Другог светског рата било ни Декларације о универзалним правима човека и веровања у савез свих грађана света у један поредак регулисан правом и институцијама зарад очувања мира. Насупрот томе, данас се ради на одбацивању хуманизма, разарању поверења и распиривању мржње.
ЕУ и Немачка су у новој светској политичкој констелацији заправо веома изоловани, и они морају коначно да нађу своје политичко место у новој ситуацији у којој су егоистични интереси на првом месту. Трамп је само карактерна маска таквог поретка. С друге стране, ни свет модерних држава не може да функционише само на персонализовању и приватизовању политике. Трамп не жели да прихвати и озбиљно узме у обзир интересе других држава, него је све више његова политика у складу с духовитим коментаром једног америчког аналитичара: за катастрофу коју ми изазовемо морамо да добијемо барем пристојну надокнаду.
Трамп мисли да се моћ мора кеширати, а глобална моћ поготово, као и да се профит црпи из ње, попут акције када је натерао савезнике да напуне касу НАТО. Али да ли је у случају ЕУ реч о самоодбрани, или можда о томе да САД потврде статус суперсиле у поларизованом свету? Можда европске чланице НАТО и не осећају толику опасност од тих силних „непријатеља”, јер их после распада Варшавског пакта напросто нема толико опаких и јаких? Да ли се безбедност Немачке, на пример, као чланице НАТО - који би требало да је одбрамбени савез - одиста брани у Хиндукушу?
Нејасни односи између глобалних интереса суперсиле САД и регионалних интереса ЕУ јесу наслеђе Хладног рата. Али наспрам ЕУ ни Русија није глобална, него само регионална сила. То ће ЕУ морати да схвати, можда ако поново проради осовина Париз - Берлин, али она још увек нема замах и себе још увек не разуме као аутентичну политичку величину. Уместо тога на делу је нови политички расцеп унутар ЕУ и Унија још увек тражи свој властити одговор. Ако га не нађе, од Запада неће остати ни камен на камену. Можда нећемо живети баш у фашизму, али у неком новом облику тоталитаризма - свакако.
Реља Кнежевић
