Иако је ту тему покренуо конкретније још пре више од пола године, председник Србије Александар Вучић ових дана је најавио без трунке дилеме да ће грађанство бити када је о КиМ реч „врховни судија”.
Критичари који су пре те објаве тврдили да је Вучић обећао Западу предају Косова, проглашавајући то његовом самовољом, сада су се успротивили и референдуму, а пошто таквој форми изјашњавања не могу замерити мањак демократије, његово евентуално раписивање окарактерисали као заклањање иза народа. Но, и поред тога што је политички етар тренутно испреплетан негацијама, ипак се мора констатовати да се било какав покушај решења статуса Косова, или његовог дела, макар то била, рецимо, и Заједница српских општина, не може решити без уставног референдума. Јер све оно чега у Уставу нема, или треба да му се званично промени и мрвица надлежности, мора проћи кроз процедуру промене Устава, која је у таквим случајевима немогућа без референдумског изјашњавања. Друга варијанта била би да се пред грађане изађу с конкретним питањем јесу ли за или против, а које би садржало евентуално договорено решење које је Вучић спомињао. Потом би, уколико га грађани подрже, Влада и парламент кренули у законско спровођење те, договорене варијанте.
У протеклих 19 година грађани Србије изјашњавали су се на шест референдума, чак пет пута у време власти Слободана Милошевића, и то од 1989. до 1998. године. Но, мада је обавезност спровођења донете одлуке једна од главних референдумских одредница, ипак то није увек био случај. Најпре су се 28. марта 1989. године грађани изјашњавали о уставним амандманима који су, како је објашњено, враћали Србији државни и уставни суверенитет, и тај предлог је усвојен. С друге стране, иако су је грађани изгласали на референдуму као потенцијалну химну, „Марш на Дрину”, та композиција то никад није постала. На референдуму 1992. године већина је била за задржавање петокраке на застави, као и да грб има облик штита са четири оцила. И поред тога, Скупштина Србије ипак је донела одлуку да се са заставе скине црвена петокрака.
Потом следи еферендум с питањем да ли прво донети устав па расписати прве вишестраначке изборе или обратно. Огромна већина грађана који су изашли – 96,8 одсто – гласала је за првенство Устава. Одржан је и референдум о потврђивању амандмана на Републички устав, који је предвиђао одржавање превремених избора у Србији, али тај референдум није успео.
Последњи републички референдум одржан је 28. и 29. октобра 2006. године. У складу с Одлуком о расписивању референдума, грађани су се изјашњавали о питању: „Да ли сте за потврђивање новог Устава Републике Србије”. Изјашњавање је успело јер је изашло 54,91 одсто бирачког тела. Предлог Устава је прихваћен пошто је избројано 3.521.724 гласа „за” и 97.497 гласова „против”.
Када је неопходно расписивање референдума? Како је то прописано Уставом, републички референдум се обавезно расписује ради потврђивања акта о промени Устава, ако се та промена односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава. У складу с Уставом, референдум ради одлучивања свих грађана Републике Србије расписује Народна скупштина, на захтев већине свих народних посланика или најмање 100.000 бирача. Акт о расписивању референдума обавезно садржи питање о којем се грађани изјашњавају.
У Србији су се грађани једном већ непосредно изјашњавали на тему КиМ. На предлог Владе, Скупштина Србије расписла је 23. априла 1998. године референдум о томе да ли би у решавању проблема Косова требало да учествују страни посредници. Одазвало се 73,05 одсто грађана. Против учешћа страних представника изјаснило се 94,73 одсто.
С друге стране, и референдум из 2006. године, на којем је донет важећи Устав, на неки начин јесте био и изјашњавање о Косову. Наиме, тада је, и поред жестоких критика дела јавности, КиМ из нормативног дела у којем је стајало по Уставу из 1990, пресељено у преамбулу.
Уставом Србије је предивиђено да ће се за регулисање питања статуса аутономије КиМ донети посебан уставни закон, али до тога није дошло ни после 12 година. Када је у игру уведена Заједница српских општина, представници власти су у једном тренутку најављивали и ту могућност, али тек после окончања преговора с Приштином.
Питање о којем се грађани изјашњавају мора бити изражено јасно, тако да се на њега може одговорити речју „за” или „против”, односно „да” или „не”.
Референдум је пуноважан ако је на њему гласала већина грађана који су уписани у бирачки списак. Одлука о питању које је било предмет изјашњавања на референдуму сматра се донетом уколико је за њу гласала већина грађана који су уписани у бирачки списак, ако Уставом или законом није за то предвиђен већи број.
Кад су се грађани референдумом претходно изјаснили о неком питању, Народна скупштина је дужна да га донесе у складу с вољом грађана, најкасније у року од 60 дана. Ако грађани референдумом нису потврдили акт, или се нису изјаснили за питање које је било предмет изјашњавања, о томе се не може се поново одлучивати на референдуму у року краћем од шест месеци.
С. Станковић
