Ако се деси чудо и њихов идол балзамовани Лењин се повампири, а они победе на изборима - изгубиће Србија. То је, у најкраћем, суштина помпезно најављеног договора опозиције о заједничком, и, каквом другачије, до тријумфалном изласку на изборе. Наравно, реч је о идеји која има утемељење у реалности исто колико и сујеверје о узвишеној вредности левих либерала у односу на остатак народа.
Не можемо давати значај свакој појединачној бескорисној речи, али анализа договора открива неколико за грађане шокантних информација. Договор је директни наставак бесмислене Декларације о спречавању поновне пропасти Србије којом се опозиција обавезала да никад неће доћи на власт, пошто је Србија највише пропадала у њихово време. И добро је што су грађанима признали да је Србија под њима била уништена, и да је доживела успон у последњих 10 година.
Кажу да је договор заправо документ о њиховом међусобном ненападању. Што значи - уговор како да не преваре једни друге. Тврде да га потписују да би се договорили како да сви заједно, удруженим снагама, обезбеде довољан број људи спремних, да за дневницу од државе, буду контролори на изборним местима, а да не обману. Наравно, међусобно неповрење сакривају иза формулација о измишљеним изборним преварама и манипулацијама. Инсистирају на присилној заједничкој кампањи, признавајући да је евидентно да грађани који не гласају за СНС неће да гласају за њих. И погрешно верују да ће доћи до срца и разума народа, ако му уместо свог програма довољно често износе што грубље клевете против СНС-а. Занимљиво је да говоре о уважавању и подршци али у договору не могу да се договоре да ли ће имати једну или више изборних листа. То значи да су већ сад, иако избори нису ни расписани, почели да калкулишу ко ће да добије већи део плена. Да би се делио, плен претходно мора да се освоји! Притом је врло индикативно да политику виде као средство за освајање плена, а не активност која треба да обезбеди услове за бољи живот људи. Договорили су се да неће да сарађују са СНС-ом и другим владајућим странкама. Нису морали! Владајуће сранке су се још пре 10 година договориле да неће да сарађују са неолибералним бољшевицима.
Кажу да нису важни концепти, нити програми. Да нису важне непремостиве разлике које их деле. У политици су концепти и програми једино важни. Кад их негирате признајете да вас интересује једино и искључиво гола власт. Од тога је важније још нешто. Где су људи у вашим политичким размишљањима? У вашем договору за победу? Нема их! Цео договор је посвећен вама и вашој борби за привлегије! Пошто у њему нема јасног плана за грађане, већ само планова за вас, ваша недостижна победа представља пораз људи. И тријумф самодовољности. Не кажем то ја. Немојте да се љутите. Ви и ваши медији кажете да је то суштина текста који сте потписали.
Да поједноставимо и објаснимо ваш договор. Ваш позив за победу је подвала. Гиљотина за државу и пристојне грађане, губитнике ваше „демократске” транзиције. За вас славолук. За шта се ви заправо залажете? За поновно затварање фабрика. За рушење Београда на води. За рушење новог моста који се гради у Новом Саду. За уклањање споменика. Тражите реваншизам према грађанима који не гласају за вас. Желите да протерате кинеске инвеститоре. Да прогнате инвеститоре из арапских земаља. Инсистирате да се онемогући долазак инвеститора са Запада који би запошљавали пристојне, обичне људе, којима су недоступне, вама омиљене, хај-тек вредности либералног капитализма. Децидно се залажете да се сруше све термоелектране. Да се затворе рудници угља. Да се забрани градња хидроцентрала, јер ометају мрешћење рибе. Захтевате да се онемогући градња ветропаркова јер ометају парење птица. Соларних електрана, јер утичу на размножавање инсеката и гмизаваца. Захтевате да се укину дипломе приватних факултета иако многи од вас на њима раде као професори. Залажете се за то да се, уместо на изборима власт бира на уличним протестима. Да се право гласа укине свима који не подржавају такав приступ политици.
Ви грађанима деструкцију нудите као неминовност. И тај застрашујући податак представља суштину ваше политичке идеологије. Концепт ваше жудње за влашћу.
У политици је легитимно чезнути за влашћу, али је легитимније имати план за народ, а не само план за криминализацију политичких противника. Политика није испразна мисао, већ мисао о непосредном, практичном животу. То мучно преобиље испразних фраза о криминалној, бахатој, неодоворној, мафијашкој власти, не представља нов концепт, и није њихов једини недостатак. Они то, по узору на бољшевичку пропаганду, на исти начин раде већ 30 година. Недостатак бољих и конкретнијих идеја приморава их да се гуше у бесконачној тривијалности. Стиче се утисак да су бирајући између карикатуре и идеала, одабрали карикатуру. Кад их чују, све што грађани могу да помисле јесте - нису морали да се враћају, требало је да остану на Шабачком вашару.
Прекомерни труд да Вучића и СНС криминализују има супротан ефекат од њихове намере. Настојање да се по сваку цену буде сликовит, постаје недвосмислени симбол безидејности. Кад се један политички лидер и државник сведе само на збирку тешких речи и оптужби, цео тај подухват постаје апсурдан. Не гради Вучић култ од себе. То ради опозиција. Они чине да га има и тамо где га нема. Они омогућавају да његови путеви, изјаве, говори, корпе с намирницима постану видљиви. И свеприсутни.
Ехо је опаснији од намере. Он деконструише њеног аутора. Што више подривају постојање корисности његове политике, опозиција све више оснажује Вучића. Изобиље речи се петвара у празну галаму, у инфлацију појмова без смисла. Разлог је једноставан. Политичка реч представља појам, а он је по својој природи потпуно јасан и недвосмислен. Политички говор који пледира да буде озбиљан уместо јасних порука не може нудити недоречене претпоставке. Али у вашем обраћању нема скривених значења. Све је огољено. Сведено само на једно. На хистеричне испаде нематурираног ега. То је брутална опседнутост приношења жртве божанству демагогије. То је једна збрка безвредних речи којој недостају виталност и снага да демантују очигледно.
Не доживљава човек своју тешку прошлост као апстракцију. Он има јасну представу кад је и зашто живео лошије, и зашто и када живи боље. Раст примања представља позитиван успон за сваког човека. Исто тако, нови путеви су корисни. Пруге такође. Болнице. Школе. Вртићи. Мостови. То значи да се живот просечног човека одвија на вишој равни него што се одвијао јуче. А нарочито пре 10 или 20 година. Свако сасвим јасно зна какав је његов живот у односу на јучерашњицу, садашњост и будућност. Бродоломници транзиције живе боље него икад. Лошије живе само они који су свој профит заснивали на отимању од њих. Екстрапрофитерима смета што више нису повлашћена елита. Зато и настоје да све оне који мисле другачије и спречавају их да поново дођу у позицију да отимају, означе као крезибу масу, којој ништа не припада. И да се не свађамо. Још увек нема златног доба. Тешко га је постићи. Амбис је био толико дубок да смо се уз много труда и марљивости тек недавно дочепали површине. Треба још 10 година раста, да достигнемо живот о каквом људи сањају.
Као изузетна елита, потписници договора о бесмисленом, дужни су да грађанима дају неке одговоре. И објашњења. Зашто, кад су били на власти, нису пропустили прилику да пљачкају? Зашто се нису уздржали? Зашто су отимали од гладног народа? Зашто не признају да би нестао јавни дуг кад би се вратило све што су отели? Неће хтети да објасне. Значи да се не би уздржали никада!
Милорад Бојовић
(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик)
