Притисак Америке и Европске Уније на Србију, у вези с Косовом и украјинском кризом, није само саверемена еманација насилних склоности западне цивилизације. Они своје притиске заснивају на ранијем искуству са српским лидерима. Нема историјског периода, а нарочито у првих 12 година 21. века када на услузи нису имали сасвим солидан број српских политичара који су срећни само када стране силе понижавају Србију и приморавају је да им буде подређена. Послушна. Да уместо интереса свог народа, испуњава туђе жеље. Да уместо свом народу, корист обезбеђује странцима. И сада су зачуђени што им исте уцене и притисци не доносе раније резултате. Што Вучић одбија да се повинује захтевима Брисела и Вашингтона, и настоји да Србију измести изван досега чекића и наковња којим измахују војне и економске супер силе. Да је склони у заветрину мира и стабилности, како би Србија наставила да се економски развија. И што му то полази за руком.
Тешко је израчунати кога то више нервира, западне силе, или опозицију? Изјаве које дају несумњиво показују да би упали у екстазу радости када би Вучић направио неку грешку у корацима јер би, надају се, упадањем у спољнополитичку габулу ослабио своје унутрашње позиције. Зато из све снаге навијају да ЕУ и САД приморају Србију да уведе санкције Русији. Они своју политичку шансу виде у погоршавању економске ситуације у земљи, паду куповне моћи становнштва.
Зато није тешко погодити шта би урадили да су се, не дај боже, нашли на Вучићевом месту. Списак потеза које би предузели заправо је списак егзактних чињеница, списак емпиријских доказа, да би упропастили Србију и њене грађане. Или би увели санкције Русији, или би се посвађали са Западом и ризиковали њихове санкције. Или обоје.
Сасвим је сигурно да би Русији, кад би били у прилици, санкције увели одмах, међу првима. То што би можда тиме наљутили Путина и ризиковали обуставу испорука гаса, или његову продају по ценама које важе за државе Европске уније, које позивају свој народ да се купа само ако баш мора, ни најмање их не би узбудило. Чињеница да би увођење санкција Русији изазвало озбиљне економске последице по Србију и њене грађане, за њих није нимало важна. Они би направили лични дил и врхунску личну финансијску корист, а глад и беда који би наступили нису пресудно важни за њихове планове. Нити би их потресло то што би цена струје отишла у небо. Што, или не бисмо имали грејање, или би цена била толико велика, да бисмо све што зарадимо трошили на рачуне.
Њихова жеља да владају и љубав према државама које нас уцењују није нимало наивна, иако је крију као змија ноге, али се свакодневно чују са страним амбасадама. Још мање је наивна њихова склоност да попуштају пред уценама. Одустајали су од резолуција које су ишле у корист Србије. Изместили су Косово из надлежности Уједињених нација и поверили га Европској унији, која није потписник Кумановског споразума, и где нема руског и кинеског вета. А посебно су опасни због изражене, више пута потврђене љубави према свакој врсти додворавања и погрешној перцепцији родољубља, тумаченог као одлучујуће побуде у доношењу политичких одлука.
Родољубље су зелени и леви либерали, током деведсетих и првих 12 година 21. века означили као штетну и ружну активност. И то нису радили случајно. На тај начин су себи обезбеђивали алиби за криминални рад на уништавању земље, који су приказивали као просветитељску, модерну вредност, која представља суштинско усклађивање са етичким нормативима западне цивилизације. Све што се противило томе, сваки покушај одбране интереса српског народа, проглашаван је повратком у средњевековну затуцаност.
У настојању да прикрију своје стварне намере, родољубље су прогласили за табу. Забрањени термин. А уместо њега у употребу су уведени демократизација и модернизација. Тако су опште уништавање и пљачка државе добили ореол узвишености. Постали су речи пред којима застаје дах да би ритуал изокретања стварности био потпун. Тиме је демонстрирана божанска моћ да стварност није оно што се десило, него оно што су тврдили њихови медији.
Тако су пуних 12 година стварни свет и нестварни бог грамзивости и цинизма тадашње власти стајали на две стране непремостиве провалије.
Вучић зна да се о стварном учинку једног политичара суди на основу оног што реално постиже, а не на основу мишљења медија, нарочито оних који су наклоњени земљама које притискају Србију да се определи. Он зна да ни сукоб са Европом нити увођење санкција Русији нису корисни за Србију. Он зна да врабац не може прогутати залогај анка-птице. Није неопходно да Србија учествује у титанском одмеравању снага.
Притом, украјинска криза није почела пре 80 дана, и није Русија на мети западних сила због Путина. Пројекат новог опседања Русије настављен је одмах после Другог светског рата. Елементи тог плана крију се и у говору који је одржао Винстон Черчил непуну годину по окончању Другог светског рата, у ком је ШСР, уз 22 милиона жртава, свету донео мир. Черчил је 1946. у Фултону, у Мисурију одржао говор у ком је прогласио Стаљина и Совјетски савез највећом претњом за западно човечанство и његову слободу.
- Сенка је пала на позорницу доскора обасјану победом савезника. Нико не зна шта совјетска Русија и њена комунистичка интернационална организација намеравају да учине у блиској будућности, нити које су границе, ако тих граница опште има, њиховим експанзионистичким тежњама... Безбедност света изискује ново јединство на европском тлу, јединство из ког ниједна земља не би требало да буде искључена..."
Избор између Запада и Истока? Шта он значи у политичком, а шта у цивилизацијском смислу? Насилан избор не представља рационалан нити научно доказиву вредност.
Србија територијално припада западној цивилизацији? Међутим, историја људске цивилизције дала је човечанству много тога вредног и пре успостављања западне културе.
Западна цивилизација је политичка одредница. Њен циљ није да уважи различитости. Да отвори хоризонте. Већ да стави ограде. Она је искључива. Свако ко не припада мање је вредан. Свако ко неће да се прикључи јесте наш непријатељ.
Од античких филозофа пагански Запад је узимао само оно што му одговара. Обликовали су грчку традицију према својим циљевима. Филозофске идеје Хераклита, Талеса, Протагоре, Анаксимандра, Сократа, Платона, Аристотела прилагођавали су сопственим циљевима. Негде су их узимали дословце. Негде су их кривотворили. Прилагођавали, да би створили вредносни систем лажне слободе, који се заправо заснива на принципу уцене - ко није с нама, против нас је. Ко не дели наше ставове, дивљак је и, ако жели да буде примљен у наше друштво и уважен као народ, мора се повиновати нашим захтевима и виђењу света.
- Током шест и по векова од Александра до Константина, друштвена кохезија се није постизала ни филозофијом ни старинском лојалношћу већ силом, пре свега силом армија, а потом цивилном влашћу. Римске армије, римски путеви, римско право и римско чиновништво, најпре су створили, а потом очували моћну централизовану државу. Ништа од тога се не може приписати римској филозофији пошто она није ни постојала - тврдио је Бертранд Расел.
Та метафорична сила Рима, то подвргавање само једном систему врдности, то је парадигма западне цивилизација. То је позиција из које наступају према Србији. Али та искључивост и ароганција не радује грађане, већ искључиво Вучићеве опоненте. Њих радује све што слаби Вучића. По вољи им је протест радника Фијата. И највише би волели да се производња не настави и да радници остану без посла. Силно су се обрадовали кад је Аљбин Курти поднео захтев за пријем Косова у Савет Европе. Не треба бити злурад, али није далеко од истине да би их то више обрадовало од победе Констракте на Евровизији, а о расту животног стандарда да и не говоримо. У исто време ужасно им смета што се упркос кризи наставља са инвестицијама. Када су у петак видели Милоша Вучевића у новосадској луци, где се гради нови модерни лучки терминал, и да Нови Сад постаје значајна тачка за транспорт и претовар роба, то су доживели као замку петка тринаестог. Али, политичко сујеверје опозиције није активност која може помоћи Србији.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу
