Мучки је убијен у концентрационом логору у Маутхаузену. Сећање о др Јанку Буљику пренео нам је његов праунук Ондреј Друга, историчар из Банске Бистрице у Словачкој.
– Прадеда је рођен 1. јануара 1897. у Ковачици – каже Ондреј. – Његови преци су били организатори групе словачких колониста крајем 18. века која је кренула из јужног дела средње Словачке у Банат. Прадедини родитељи Феро Буљик и Јуда из породице Млинарчек имали су троје деце: прадеду Јанка, другог сина Феру и кћерку Марију, која се удала у Падину за пољопривредника Ђуру Петровића. Маријини и Ђурини потомци и данас живе у Падини.
Каже да су родитељи др Јанка Буљика били једни од главних иницијатора такозваног Ковачичког процеса, протеста Словака против мађаризације. Словаци у Ковачици су се побунили 1907. године због тога што се богослужење у Словачкој евангелистичкој цркви одвијало на мађарском језику. Против главних актера протеста је вођен дугачак судски спор и родитељи Јанка Буљика су били осуђени и на затворску и на новчану казну.
Ондреј прича да су током судског процеса у Ковачицу долазили познати словачки и српски адвокати да бране окривљене и често су били гости породице Буљик. Приметили су да је мали Јанко, који је у то време завршавао основну школу, веома интелигентан и наговорили су његове родитеље да га упишу у Српску гимназију у Новом Саду.
– Тако је прадеда кренуо у гимназију, коју је као одличан ђак завршио 1916. Школовање је наставио на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1922. године, а годину касније је одбранио и докторат на загребачком факултету – напомиње праунук Ондреј Друга.
До 1938. године др Јанко Буљик је живео и радио у Новом Саду као адвокат.
– Када би се у нашој породици повела прича о прадеди, увек је био описиван као изузетно паметан, енергичан и веома запослен човек, али који је увек нашао време и био спреман да помогне својим сународницима Словацима. Знао је говорити да сваки човек треба да се бави оним што му је струка, али упркос томе што је био правник, много је помагао будућим газдама сеоских имања и био је један од иницијатора оснивања Средње пољопривредне школе.
Јанко Буљик је био ожењен и имао једно дете, сина, који је био деда Ондреју Други. Породица Јанка Буљика је живела у Ковачици. Због велике запослености и честог путовања у иностранство, он је углавном само викенде могао проводити с породицом. Када би отпутовао у иностранств,о сину је обавезно слао разгледнице које је он, као успомену на оца, чувао до краја живота.
– Иако је прадеда ретко боравио у Ковачици, настојао је да за празнике окупи породицу. Знао је колима да оде по своју сестру Марију у Падину и да јој каже „Маро, 'ајде у старо гнездо” – наводи Ондреј.
Каже да су прве политичке активности Јанка Буљика почеле у јесен 1918. године.
– Почетком новембра 1918. у Банат је дошао курир српске владе из Београда да тражи одговарајуће особе које би биле спремне да помогну присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Прадеда и чукундеда су били двојица од четворо Ковачичана на тајном састанку с куриром у Баранди, код Витолића. Касније, прадеда је помагао српској војсци при преузимању власти. Обилазио је јужни Банат и помагао да се оснују народни одбори, који су били лојални новој власти и организовали избор делегата за Велику народну скупштину – прича Ондреј. – Дана 25. новембра 1918. године прадеда и чукундеда су присуствовали Великој народној скупштини у Новом Саду. Прадеда је био и један од петорице Словака који су изабрани у Велики народни савет. Прадеда је тада имао 21 годину – наводи Ондреј.
Велики народни савет је поставила Велика народна скупштина. Имао је 50 чланова и улогу скупштине за Банат, Бачку и Барању. Његов задатак је био да доноси уредбе и наредбе, да поставља Народну управу као свој извршни орган и да врши надзор над њом. Др Јан Буљик је уживао велики углед не само међу Словацима него и међу Србима. На прослави 25. годишњице Ковачичког процеса отворено је признао да је тај процес био велико искуство за њега:
„...из Ковачичког процеса сам ја заправо постао оно што јесам, пошто су ме моји родитељи, због савета бранилаца у том процесу, уписали у школе. И дан-данас ми Ковачички процес даје душевну снагу и подстицај за сву моју борбу за народна права, да бих испунио дужност која ми била тад предодређена, наиме: да постанем истински бранилац словачког народа у свим његовим бедама и мукама. То ми је био и досад, а биће и у будуће мој животни циљ.”
То обећање је др Јан Буљик и испунио. Много енергије је уложио у борбу за национална права словачке заједнице и крајем двадесетих година 20. века постао је водећа личност словачке заједнице.
Спринтер и скакач у даљ
Јанко Буљик је у младости био одличан спортиста. Био је успешан у спринту на 100 метара, али његова главна дисциплина је био скок удаљ, у чему је био државни рекордер Краљевине Србије између 1920. и 1924. Његова спортска каријера, међутим, нагло је била прекинута приликом припреме за Олимпијске игре у Паризу 1924. године када је повредио натколеницу.
Августа 1932. године је, и на његову иницијативу, основана Матица словачка у Југославији и Јанко Буљик је био изабран за њеног председника. Тих година је Матица словачка у Југославији била веома активна. Организовала је много догађаја – предавања и курсеве за словачке учитеље, земљораднике, словачке жене... У септембру исте године је био изабран и за генералног надзорника Словачке евангеличке цркве у Југославији. У тридесетим годинама је имао контакте с високим политичким представницима у Југославији, као и у Чехословачкој Републици. Успео је, примера ради, да у списак чланова Матице словачке у Југославији уврсти и председника чехословачке владе Милана Хоyу и председника државе Едварда Бенеша. Више пута је био успешан у Прагу на конгресима странских Чеха и Словака – на пример, у јуну 1932. године је био изабран за председника завршног састанка конгреса.
Велику пажњу је посвећивао односима с установама у Словачкој које су били важне за очување културе и идентитета војвођанских Словака. Године 1935. године се, због свог ангажмана у високој политици, одрекао позиције председника Матице словачке. Наиме, у то време је сарађивао са Самосталном демократском странком и Удруженом опозицијом и није желео да Матица због његове делатности има проблеме с властима. Веома занимљиве, чак су и данас актуелне његове речи приликом абдикације:
Убијен у логору Матхаузен
– Прадеда је 1938. године је прешао у Београд, али се након две године вратио у родну Ковачицу, где је проживео последње слободне године свог живота – каже Ондреј. – Због интензивне сарадње са чехословачким антифашистичким покретом, пратио га је Гестапо и након бомбародвања Београда у априлу 1941. године био је ухапшен и пребачен у Праг. Ту је био саслушаван, а после неколико месеци одведен у концентрациони логор Маутхаузен у Аустрији, где је 30. јануара 1942. мучки убијен.
„Наша Матица не може имати ништа заједничко с политиком, али ни политика с њом. Она мора да остане изнад политике. Ако ћемо се као држављани политички делити, као Словаци се у раду у нашој Матици делити не можемо и не смемо. Она нам је свима заједничка.”
У опозиционој политици је радио и током владе Милана Стојадиновића. Тада је почео да се више ангажује у антифашистичкој делатности. Због своје делатности био је ухапшен и у затвору отрован, срећом, то је преживео. У антифашистичкој делатности је био веома активан и касније, после распада Чехословачке. У марту 1939. године је сарађивао са чехословачким покретом отпора, који је у периоду од 1939. до 1941. године имао важну базу у Београду.
Ержебет Марјанов
(Захваљујемо се посланику Скупштине Војводине Павелу Суровом који нам је помогао да ступимо у контакт с породицом Друга у Словачкој)
Фото: Породични албум
