Славни предак Буњеваца у том периоду свакако је био поп Блашко Рајић из Суботице, чији живот и рад, како је то раније за „Дневник“ навео први председник Националног савета националне мањине Буњеваца Никола Бабић, који је сад потпредседник тог савета, пратили бројне контроверзе, али, како је додао, то не умањује Рајићеву улогу у присаједињењу.
Блашко Рајић је на Великој народној скупштини у Новом Саду имао ватрени говор који је довео до тога да се Буњевци и сви остали делегати определе за концепт директног присаједињења Краљевини Србији, иако је Рајић крајем октобра, пре одржавања Велике народне скупштине, био у Загребу, и добио другачије инструкције за буњевачке делегате о начину присаједињења Баната, Бачке и Барање.
Уочи присаједињења на нашим просторима су постојале две политичке струје које су заговарале различите начине уласка Баната, Бачке и Барање у заједничку државу. Група политичара, предвођена представником Демократске странке Тихомиром Остојићем, заступала је концепт да се уједињење обави преко Загреба, односно да се Банат Бачка и Барања прво уједине с Краљевином СХС, а потом са Србијом. Тој струји је припадао и Васа Стајић, који је био и члан Народног већа Срба, Хрвата и Словенаца. Радикали окупљени око Јаше Томића имали су другачији концепт. Они су били за директно присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Концепт радкала је био јасно изражен и чувеном реченицом Јаше Томића на бурном скупу народних већа у Матици српској у Новом Саду. Томић је рекао: „Да ми прво обучемо српску кошуљу па тек онда југословенски капут“. Како се испоставило, иза тог концепта је стало свих 757 делегата Велике народне скупштине 25. новембра 1918.
Прихватању Резолуције о директном прикључењу Баната, Бачке и Барање претходила је претконференција у Матици српској, на којој је суботички делегат Бабијан Малагурски рекао да они имају другачије иннструкције из Загреба:
– Ми имамо од нашег народног већа одређено што имамо да чинимо и шта да заступамо. Пошто се то не слаже с датим упутством од нашег већа, ја с друговима својим на то решење пристати не могу – рекао је Малагурски.
Његове речи је цитирао сомборски историчар Саша Марковић у свом раду „Буњевци између политиканства и националног пројекта“. На Великој народној скупштини, међутим, победио је концепт радикала. Томе је у значајној мери допринео Блашко Рајић својим говором, како је то и Марковић навео:
„Победи концепције Ј. Томића допринели су представници Буњеваца, пре свих свештеник Блашко Рајић, који је. наводно под притиском атмосфере и еуфорије. на самој скупштини прихватио да се Војводина уједини са Србијом, без обзира на раније договорене принципе. Учинио је то једним ’топлим и фулминантним патриотским говором’. Своју подршку Резолуцији Рајић је касније образложио тврдњом да је она сигурније обезбеђивала ослобођење од Угарске но југословенска опција.“
О томе шта је Рајић рекао на Великој народној скупштини сведочи део записника с тог историског догађаја:
„Изјављујем да ја овај начин решења нашег питања, како је малочас извршен, са свим срцем поздрављам и уз њега пристајем. А сада дозволите да вам простим пучки језиком кажем, како ја то све посматрам. Наша будућа југословенска држава је као јаје, из кога ће се излећи орао, који ће се дићи небу под облаке. Но, као што јаје, ако је у њему само беланце, не вреди ништа јер нема у њему садржине, жуманцета, тако ни Југословенство само за себе не вреди ништа, оно би било само беланце у јајету, а садржај је овога јајета српски народ у Србији.“ И „Нећу овде да разглабати шта је Србија урадила, јер о томе говори данас сав велики свет, него ћу у име мојега потлаченог, притиснутог, до сада на уништење осуђеног народа јавно пред скупштином да захвалим Србији што нас је својом неприсподобивом војском ослободила јарма и смрти.”
Блашко Рајић је као свештеник, јавни и политички прегалац, књижевник, родољуб и патриота оставио дубок траг у прошлости Суботице. Бурни историјски вихори учинили су да живи и ствара у три државне целине: Угарској, Краљевини СХС и Југославији после Другог светског рата. Рођен је 1878. у Суботици. Након основне школе и гимназије, завршио је богословију у Калочи. Године 1911. је дошао на место жупника Цркве Св. Рока у Суботици, а 1923. је постао викар Бачке бискупије. Умро је 1951. године, а сахрањен је на Керском гробљу у Суботици.
Потпредседник Националног савета националне мањине Буњеваца Никола Бабић је раније навео за наш лист и да је Рајић био с нашом делегацијом на Париској мировној конференцији када су повучене нове границе у Европи. Очекивао је да ће тзв. Бајски троугао, у којем је у то време живело око 60.000 Буњеваца, остати у Краљевини СХС да би сви Буњевци живели у истој држави. То се, међутим, није десило. Бајски троугао је, наиме, одлуком мировне конференције припао новој држави Мађарској, и то је, како је навео Бабић, у великој мери разочарало Рајића.
– Разочарао се што српска власт није омогућила да сви Буњевци остану заједно у Краљевини СХС јер би их то сачувало од асимилације. После те одлуке Рајић се често окретао Загребу. Био је контроверзна личност, али желим да истакнем да то не умањује његову неспорну улогу у животу Буњеваца и стварању нове државе – навео је Бабић.
Поп Блашко Рајић био је био жупник Жупе Светог Рока у Суботици, која се налази на данашњем Београдском путу. По историјским списима, Рајић је 1918. на том месту дочекао српску војску и, нетипично за те прилике, светом водицом пошкропио српске топове. После тога је у тој цркви одржана миса, а богослужење је настављено у православној цркви, што је било велики догађај у Суботици 1918.
Ержебет Марјанов
Фото: Дневник/В. Фифа, Архив Војводине
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
