(ФОТО/ВИДЕО) МАЛИ ДУЛЕ ИЗ ТИТЕЛА РАСПЛАКАО СРБИЈУ Док се његови вршњаци играју, он копа по смећу да би имао за живот СА СЕСТРОМ И БАКОМ ВЕРУЈЕ У БОЉЕ СУТРА
Мали дечак, уместо играчака – копа по ђубришту. Уместо доручка – сања хлеб. Уместо безбрижног детињства – носи терет целе породице на својим маленим леђима.
На депонији, међу отпадом који сви бацамо… он тражи живот. Да преживи. Да нахрани своје. Да се не преда. Ово није само прича о сиромаштву. Ово је вапај једног детета којег је свет заборавио. Али ми нећемо. Данас причамо његову истину", овако је наш хуманитарац из Врања Марко Николић започео причу о Дулету и Анђели, храброј дечици из Титела, које живот није мазио, али им је усадио снагу и достојанство које не могу да се науче из књиге.
Дуле је дечак који не иде кући после школе да напише домаћи задатак већ право иде на депонију. Мали, сав блатњав, са рањеним рукама, копа по ђубришту да би пронашао парче гвожђа, комад лима, дрво...Не да би купио играчку. Не да би купио чоколаду, већ да би прехранио баку, себе и старију сестру Анђелу.
"Велике су врућине, али шта да радим. Морам да зарадим за живот", своју причу започиње овај храбар дечак.
Нема оца. Мајка га је оставила кад је имао само пет година.
"Ја не знам ко је мој тата. Моја мама ме је оставила на аутобуској станици када сам имао пет година".
Од тог дана, све је постало борба.
Док су били на депонији, Марко га је упитао шта ради ту, а малишан му је рекао да скупља гвожђе, лим и дрва.
Он, сестрица Анђела и бака живе у трошном објекту без струје и кревета. Када у којој се купају се налази у дворишту, а ту уједно и перу веш. Али ни хладноћа, ни глад нису му одузели оно што многи у удобности забораве – веру у образовање, наду у боље сутра.
"Идем у школу и шести сам разред. Трудим се да будем добар ђак", каже овај храбри дечак.
Његова бака, која им је заменила све што немају, сваким дахом се бори за њих, а истиче да су без електричне енергије готово деценију.
"Струју немамо већ десет година. Све дајем за мог унука и унуку да их колико-толико изведем на пут", наводи.
Туга која се не заборавља из његових речи избија као рана која стално крвари.
"Много сам плакао и било ми је много тешко кад ме је мама оставила на аутобуској станици", каже мали лав са сузама у очима.
Анђела, сестра, тиха снага породице, научила је да се не жали. Њена борба је да Дуле уз њу осети колико-толико топлину коју су им одрасли ускратили.
"Навикли смо на овакав живот и трудим се да мој млађи брат поред мене има све.".
И данас, док многи не знају шта ће од вишка, он не зна како да преживи. Ово дете не сме остати нечујно. Јер његова борба је глас који нас све треба да пробуди.
(Telegraf.rs)