НЕПОСРЕДНО УЗ ГРАНИЦУ С РУМУНИЈОМ НАЛАЗИ СЕ ПРЕДЕО ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА Пешчане дине – неми сведоци непролазне љубави Нере и Дунава
Предели изузетних одлика (ПИО) посебна су врста заштићених подручја и представљају станишта, препознатљива по значајним природним, биолошко-еколошким, естетским и културно- историјским вредностима, које су с временом настале услед интеракције природе, природних потенцијала подручја и традиционалног живота локалног становништва.
У Војводини имамо три изузетна предела, а први који ћемо представити у другом сегменту „Дневниковог” еколошког серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини јесте ПИО „Караш – Нера”.
Тако смо, под зрацима новембарског „зубатог” сунца, стигли у тих и миран део јужног Баната, с обзиром на то да овај локалитет ужива заштиту на територији општине Бела Црква.
Налази се непосредно уз границу са Румунијом, што одаје и масив Карпата видљив са српске стране, а док посматрамо овог вековног монументалног европског џина, Смиљана Јовановић – стручни сарадник на пословима заштите природе у ЈКП „Белоцркванска језера”, који су управитељи овим подручјем, каже за „Дневник” да заштићени локалитет обухвата површину од 1.541,27 хектара у другом и трећем степену заштите.
Уживали смо у тишини природе, обилазећи овај крајолик, уз утисак да време овде спорије тече. Смиљана каже да је цео предео изузетних одлика формиран у три просторне целине које чине овај природни амбијент од великог покрајинског значаја јединственим.
На наше одушевљење, открили смо да овај део Војводине не карактерише потпуна равничарска једноличност. Напротив, дински рељеф локалитета „Мали песак” уноси у овај заштићени пејзаж неочекивану динамику и разноликост.
Његов настанак и површински рељеф везан је за акумулативни рад Дунава и дејство кошаве. Наталожени песак пред Ђердапском клисуром преносио се ветром на данашњу локацију, створивши предео са таласастим пешчаним динама, који чине пешчарска и степска станишта дуж леве обале Караша, од Гребенца до Банатске Паланке, као и мртваје Караша са леве стране канала ДТД, које се просторно на њега надовезују.
Река која спаја традиције и брише границе
У овом делу Баната, сваке зиме одиграва се јединствен догађај у нашој земљи: у месту Врачев Гај, на самој речној „граници” између Румуније и Србије, на реци Нери окупљају се Румуни и Срби, како би заједно запливали за Часни крст на Богојављење. Са обе стране чују се песме и молитве, одјекују гласови српског и румунског свештеника који благосиљају воду за овај свети чин. Тренутак када Часни крст додирне површину реке чини да граница нестаје, а Нера постаје симбол вере и јединства, духовна нит која повезује људе, обичаје, прошлост... река која уместо да дели, подсећа да је вечни мост између два народа.
Највећа и најгушћа популација текунице у Србији, налази се у оквиру овог подручја, а уз њу ту обитава и слепо куче.
– Просторна целина „Караш” обухвата део велике мртваје Караша код Кајтасова, настале прокопавањем канала ДТД, а Нера обухвата цео ток истоимене реке у Србији. Ушће Нере у Дунав је део Рамсарског подручја „Лабудово окно”, уписаног у регистар међународно значајних влажних подручја. У оквиру већег комплекса „Делиблатска пешчара”, Мали песак и меандри Караша, уписани су у регистар међународно значајних станишта птица као ИБА подручје – прича Јовановићева.
Приближавамо се реци Нери у једном делу њеног водотока и са неверицом гледамо шљунковито корито у ком тече вода бистра као суза у својој пуној брзини, колико је у могућности у овом равничарском делу, што није за чуђење јер је Нера једина река планинског тока у Војводини.
Најважнији представници овдашње флоре су двоштитаста шаш и мочварни маслачак, којима је ово једино станиште у Србији
Извире у Румунији у Националном парку „Семеник“, а својим присуством у Србији почастила нас је баш у овом пределу, одлучивши да се препусти Дунаву у вечном загрљају код Старе Паланке. У Војводини има титулу „последње неукроћене војвођанске реке”, јер је бујичног карактера, па уме да „запрети” великим поплавним таласима.
– У састав њеног водотока улазе лагуне, меандри, брзаци, уз пешчане и шумовите плаже, које на својим ободима живот дају аутохтоним белим тополама и врбама. Њен водоток је дужине 124 километра, а од Кусића, у наредних 27 километара до ушћа, Нера постаје гранична равничарска река између Србије и Румуније – прича наша саговорница, додавши да је и еколошки коридор који спаја Карпате са Панонском низијом, што је велики потенцијал за екотуризам, с обзиром на то да та грана уопште није развијена.
Додуше, једна бициклистичка стаза заменила је стару пругу која је некада туда спајала Темишвар и овај крај.
Имали смо ту част да у Старој Паланци стигнемо до тачке где се Нера „клања” Дунаву, а призор ушћа је величанствен. Ветар није нимало марио за нас, и неуморан и својеглав, као да је желео да нас искуша размећући се својом снагом – али нисмо одустали.
Навукли смо капуљаче, насмејали му се у „лице” и били упорни у својој намери да сведочимо месту сусрета две реке: Нере – тако тихе, али брзе и помало дивље, и Дунава – њеног робусног и срамежљивог сапутника до смрти.
Крсташ, кликташ, патуљасти орао...
С обзиром на то да је ово подручје проглашено као ИБА подручје од значаја за птице, ваља споменути неке од најзначајнијих грабљивица које су у синергији овде нашле своје место под небом, попут орлова крсташа и кликташа, затим степског сокола, али и патуљастог орла. У мртвајама Караша ушушкала се и патка њорка, врста са светске Црвене листе.
А на овом путовању, наш објектив постао је сведок тог безвременског загрљаја, који нас је подсетио на љубавну причу без краја, ону коју не могу раздвојити ни обале, ни границе, а ни ови јаки ветрови. Круну те исконске љубави овековечила су два бела лабуда, која су лагано и мирно пустила да их Нера носи ка свом Дунаву, као да благосиљају овај сусрет.
У том моменту помислих да се баш на овом месту човек може само поклонити природи, тренутку и лепоти, која у бити не тражи сведоке, али их сигурно увек очара, што смо и урадили, наставивши даље истраживање у нашој авантури пределом изузетних одлика „ Караш – Нера”.
– У одсеченим меандрима Караша сачувана је изворност доњег тока некадашње реке обрасле подводном, плутајућом и приобалном вегетацијом, настањене ретким животињским врстама. Изградном магистралног канала ДТД Нови Бечеј – Банатска Паланка, регулисан је доњи ток реке Караш – прича нам Смиљана, објашњавајући да је екстензивно пашарење овде присутно од памтивека, што локалитету Мали песак даје најчистији одраз динског рељефа.
И заиста, док нас је „лада нива” враћала на почетну тачку нашег пута, сусрели смо се са горостасним створењима – подолским говечадима, а недалеко од њихове гозбе, налетели смо и на стадо крава које брсте травнати тепих пожутео од јесени. Наше путешествије довело нас је до самог врха динског рељефа, са чије висине поглед пуца у непрегледне валовите пределе, а сам призор је сусрет са бескрајем.
Пејзаж који „не вришти” толико бојама, колико говором тишине равнице, реке и човека, који макар на трен, баш ту, постаје део ње.
– На заштићеном подручју забележена су 483 таксона виших биљака на нивоу врсте и подврсте, а споменула бих можда најважније представнике флоре, а то су двоштитаста шаш и мочварни маслачак, јер им је ово једино станиште у Србији. Овде живи и строго заштићена врста орхидеје, калужђарка, која је некада била раширена у појасу низијских шума, нарочито у Војводини, а данас је постала веома ретка услед уништења њених природних станишта. Долина Нере је иначе једино познато станиште жабе травњаче и поскока у Војводини, а њену особеност чини ихтиофауна карактеристична за планинске реке. Забележене су ретке и угрожене врсте попут двопругасте уклије, поточне мрене и манића – набраја нам Смиљана Јовановић.
А који су стратешки циљеви даљег управљања овим природним богатством, питали смо Смиљану на растанку.
– Очување и заштита станишта, екосистема и укупног биодиверзитета заштићеног подручја један је од приоритета, што планирамо да постигнемо даљим истраживањима и вредновањем компоненти екосистема, уз трајни мониторинг стања њихових стања. Такође морамо пратити угрожавајуће факторе, као и ефекте мера активне заштите и утицаја дозвољених развојних активности – каже Смиљана Јовановић, рекавши да им је фокус и на развоју едукативних и туристичких активности, као и успостављање сарадње у оквиру националне и међудржавне мреже заштићених подручја.
