„Ој, венче, о, венче, 'оће ли ме момче?" СТАРИ ОБИЧАЈИ ЗА БОГАТСТВО, ЗДРАВЉЕ И ЛЕПОТУ На Ђурђевдан девојке ОВО треба обавезно да ураде

Ипак, пре него што је постао симбол храбрости и вере, Ђорђе је био обичан човек, рођен у малоазијској Кападокији у угледној хришћанској породици. Његов животни пут није био обичан - од војника до свеца, Ђорђе је оставио дубок траг у историји.

За време владавине цара Диоклецијана, почео је сурови прогон хришћана. Ђорђе је тада донео храбру одлуку да се супротстави неправди. Иако је био високо рангирани војни официр, није оклевао да изрази своју веру и солидарност са прогоњенима. 

Његова храброст и непоколебљива вера заслужују дивљење и поштовање.
 

Мучеништво светог Ђорђа је постало легендарно. Иако је поднео најстрашније тортуре, његова вера није поклекла. И док су га римски војници сматрали мртвим након мучења, он је изненада оздравио, што је само додатно разгневило његове прогонитеље. На крају, иако су му одрубили главу, његова вера и храброст су остале непобедиве.

Култ светог Ђорђа и обичаји Ђурђевдана
 

Од његове смрти, култ светог Ђорђа се ширио и постао један од најважнијих у хришћанском свету. Многе земље славе Ђурђевдан као дан храбрости и обнове. У Србији, Ђурђевдан је посебно поштован, са многим црквама и манастирима посвећеним овом свецу.

Обичаји који прате Ђурђевдан одражавају веровања у обнову живота и природе. Берба цвећа, прављење венаца и умивање цветном водом симболизују нови почетак и наду. Ови обичаји, пренети кроз векове, и данас живе као део богате културне баштине.

Попут других хришћанских празника који се славе у пролеће, и за Ђурђевдан су везани многи народни обичаји који симболизују обнову живота, оличену у обнови природе. Култ цвећа посебно је присутан у прослави Ђурђевдана, што га чини посебним у односу на остале славе, пише портал Најжена.

Обичај је да на Ђурђевдан девојке рано изађу у поља која су у то доба године пуна цвећа. Беру врбове гранчице и пољско цвеће правећи венце и певајући:
 

„Ој, венче, о, венче, 'оће ли ме момче?" И стављају их себи на главу. У неким крајевима Србије обичај је био да се венцима од пољског цвећа ките овце које ће тада први пут бити помужене.
 

У крушевачком крају, 5. маја увече, уочи празника, девојке су одлазиле на реке или крај неке баре. Ту су одвајале три струка траве. Ваљало их је одсећи на једнаку дужину.
 

Изговарале су следећу реченицу:
 

„Овај струк сам ја, ово је знано момче, а ово незнано."
 

Који струк би до зоре највише порастао, тај би био будући муж. Знано или незнано момче.
Не само младе, обичај је да и удате жене одлазе на Ђурђевдан у поље, беру ливадско цвеће и праве венчиће. Венце од врбе стављају на капије, као неку врсту заштите и као знак берићетне године, а цветне – на главу. И то не само они чија је слава Ђурђевдан!

У неким деловима Србије, ујутру, на празник светог Ђорђа, најстарија жена у кући меси погачу преко које се такође ставља плетени венац. Кроз ту погачу се понегде помузе и овца, а овци се, осим венчића, на глави разбије и јаје.

Обичај је такође да мајка рано ујутру устане, набере врбе и врбове гранчице баци преко прекривача своје још уснуле деце. Да буду здрави и да порасту. И то није крај приче о цвећу. На Ђурђевдан набрано пољско цвеће ставља се у ћуп или вазу, а том водом се потом умивају девојке како би постале још лепше. Могу и старије – да се подмладе!

Девојке се улепшавају умивајући се цветном водом, а у селу Враништу мајке на Ђурђевдан кувају јаја. Оно се потом ставља у корито, у воду којом се окупа дете. Кад је купање готово, мајка ољушти јаје, а дете га поједе! Да буде јако и здраво.