СРПСКИ ГРАД ДУХОВА Затворени рудник уранијума на обронцима Старе планине ЈЕДИНИ ТАКАВ У БИВШОЈ ЈУГИ

Некада место где су рудари извлачили драгоцени материјал за нуклеарни програм, данас је симбол напуштености и тихе језе.

До њега води пут кроз село Грабовица, које више не постоји. Куће су руиниране, кровови урушени, дворишта обрасла у траву вишу од човека. Природа је прогутала сваки траг живота, а тишина која влада делује неприродно тешка. На једној од оронулих кућа, још увек висе умрлице - папири толико стари да су године смрти избледели и нестали. Делује као да су и сећања на мртве почела да бледе.

Дрвени мост који води ка руднику крцка под ногама, претећи да ће сваког часа попустити. Испод њега тече мутна вода, а сваки корак делује као улазак у неку забрањену зону.

На самом улазу у руднички комплекс дочекује зарђала капија. На њој знак: "Опасност - контаминација". То је црвена линија коју већина никада не пређе.

Иза капије - призор који леди крв у жилама. Зграде рудника стоје усправне и нетакнуте, као да су радници само на тренутак напустили машине. Прозори нису разбијени, зидови нису попустили, али у тој сабласној очуваности лежи највећа нелагодност: време је овде стало. Све је замрзнуто у тренутку, као да су људи нестали преко ноћи, а само знакови зрачења сведоче да је ово место и даље опасно.

У ваздуху се осећа невидљива тежина. Зрачење се не види, не мирише и не чује, али знакови и упозорења јасно кажу да опасност никада није нестала.

На путу од рудника до села Кална, види се колико је Габровница некада значила овом крају. Управо због рудника, шездесетих година Кална је оживела и постала мали индустријски центар у срцу Старе планине. Подигнути су ученички дом, зграде за рударе, менза, па чак и пратећа инфраструктура која је требало да задржи људе и да им обезбеди живот достојан важног задатка.

Данас - од свега тога остале су само сабласне кулисе. Фасаде се љуште, врата и прозори су поломљени, а унутрашњост зграда делује као замрзнута у времену. Кроз разбијена стакла могу се видети лустери, нетакнути, како висе са таваница и подсећају на тренутак када је неко пре педесет година само закорачио напоље и никада се више није вратио.

Та атмосфера неодољиво подсећа на Припјат, град духова у близини Чернобиља. Иако размере катастрофе нису исте, осећај је застрашујуће сличан – ходате улицама које су некада врвеле од живота, а сада је све пусто, тишина притиска, а свака зграда делује као да крије духове своје прошлости. Као и Припјат, и Кална је остала споменик једном времену које је нестало готово преко ноћи, док природа неумољиво преузима оно што је човек оставио за собом.

Током обиласка налетели смо само на једног човека.

- Шачица нас је остала овде. Само они који, као и ја, нису имали где да оду. Ја исто живим у једној рударској бараци у близини. Мој отац је био рудар. Полиција и војска су чувале то место. Рудари никоме нису смели да причају шта копају. Све је изграђено за те рударе, а сада је све напуштено - испричао нам је мушкарац који није хтео да открије своје име.

Један мештанин Књажевца ипак је покушао да умањи страх шалом:

- Ми из овог краја користимо тимочки песак, добар је за градњу. Али он је једно време био контаминиран уранијумом. Ипак, ништа то није, ми се овде често шалимо како нама не треба струја, јер нам од тог песка сијају зидови - насмејао се.

Али смех траје кратко. Чим се поглед поново врати на оронуле зграде, обрасле путеве и језиву тишину која притиска, схватите да ово није обично напуштено место. Ово је сведочанство једне мрачне епохе и место које и данас, деценијама касније, леди крв у жилама.

Ексклузивне фотографије и видео погледајте ОВДЕ.

(Telegraf.rs)