СУСРЕТИ
МИГЕЛ ХАРАМИЂО, ШПАНСКИ СТЕНДАПЕР НА СРПСКОЈ СЦЕНИ Од андалузијских улица до срца Балкана
Када је као млад постпродукцијски уметник из Севиље, срца Андалузије, ставио прст на мапу и рекао „идем у Србију“, ни слутио није да ће та одлука променити његов живот.
Данас, готово деценију и по касније, Мигел Харамиђо (Miguel Jaramillo) је Београђанин по избору, а све више и Новосађанин по навици.Пошто му је супруга, један од важних разлога зашто се усидрио у Србији, родом из Крушевца, у том граду прозвали су га „чарашпанац“.
Постао је препознатљиво лице у свету дигиталне продукције, али и шармантни странац који кроз стенд ап наступе, на српском, исмева и себе и свет око себе.
- Када сам дошао, нисам знао ни реч српског. Буквално сам дошао авионом у земљу о којој сам знао само да се зове Србија. У Шпанији се не учи много о другим културама, тако да сам све откривао изнова - каже Мигел.
У Србију је дошао јер је видео потенцијал у филмској постпродукцији. Имао је већ неко искуство, али није желео да се бори са жестоком конкуренцијом у Немачкој или Енглеској.
- Видео сам да се овде снимају озбиљне ствари, попут филмова Кустурице, и помислио – можда овде могу да направим нешто. И испоставило се да могу - додаје.
Прву годину живота у Србији провео је у шестокреветном хостелу, покушавајући да стане на ноге. Данас ради као супервизор дигиталне композитион постпродукције. Потписао је серије као што су Star Wars: Ahsoka, Game of Thrones, радио са Гајем Ричијем, на Terminatoru, Jungle Cruise и многим другим пројектима.
- Знаш оно кад гледаш серију па се појави хиљаду „White Walkers“-а, а у стварности их је било десет? Е, ја сам тај који додаје осталих 990 - објашњава уз смех.
На линији БГ-НС
У последње време често наступа и у Новом Саду. „Морам да кажем: у Новом Саду се боље једе него у Београду! Нека се љуте, али тако је. А и мање је стреса. Људи делују опуштеније. А што се тиче менталитетских разлика, није то тако како се вама чини. Сви сте ви исти, само се правите различити”, вели кроз смех.
Истовремено, с поносом прича како је разменио мејл с Џорџом Лукасом, алфом и омегом „Ратова звезда“ у постподукцији серијала „Ashoka“. Паралелно с радом у филмској индустрији, јавност га је открила као комичара. У почетку су га људи знали само као човека иза камера. Својим кратким, али ефектним, видео клиповима у којима духовитим дриблингом речи обрађује бројна питања с којима се суочава просечан Шпанац у Србији, али и Србин у својој земљи почео је да добија све више поштовалаца. И онда је из тог света закорачио на бину, стао пред непознату публику, узео микрофон у руке и започео свој други, комичарски, живот. Данас, на његовим наступима тражи се карта више.
- Стенд ап ми је начин да говорим о свету око себе, о културама, разликама, али и сличностима. А и јефтиније је од психотерапије - каже кроз осмех.
Фасцинантно је да је стенд апом почео да се бави без обзира на чињеницу да није из српског говорног подручја. А српски је научио на улици.
- Није то лак језик. Масан је, пун нијанси, али баш зато и занимљив. Омогућава ми да се играм речима, да се изразим на начин који ни шпански не дозвољава.
У својим наступима се бави темама свакодневице, неспоразума и стереотипа. Не избегава ни осетљиве теме.
- Хумор је уметност. Све може бити тема, само је питање како се то ради. Нема табу тема, само табу приступа - објашњава.
Српску културу описује као богату и сложену.
- Све има своја правила – кад се шта слави, шта се сме, шта не. Требало ми је времена да научим разлику између цвећа за жену и цвећа за гробље. Сад већ знам ...
Зелено-бела љубав
Оно што никад није оставио за собом је љубав према фудбалском клубу Бетис. Иако у Севиљи игра и истоимени клуб, Мигелово опредељење било је за клуб у зелено-белим дресовима. Ако му нешто заиста недостаје у Србији то је управо Бетис: „За нас из Севиље, питање није који клуб волиш, већ да ли уопште имаш душу. А душа је у Бетису”...
Ово лето, после седам година, поново ће посетити своју родну земљу и своју Севиљу. Али, као гост. Јер Србију не види као привремену станицу у свом животу.
- Ово је мој дом. Шпанија ми недостаје, али сам научио да све што ми фали заменим Србијом. Зато сам и избегавао да гледам шпанску телевизију – да ми не пробуди носталгију.
Данас Мигел живи између светова: с једне стране Холивуд, и филмови и серије које се гледају на Нетфлликсу, ХБО... и са друге стенд ап бине Србије.
- Све што радим, радим да бих разумео људе. И да бих их насмејао. Јер, као што кажемо у Шпанији: за сто година сви ћемо бити ћелави. Па што да се не смејемо док траје?