ТУМОР МОЗГА ПО УЧЕСТАЛОСТИ НИЈЕ ЗАНЕМАРЉИВ Болест која дубоко погађа и породицу оболелог
Иако се ретко помињу у јавности, тумори мозга нису занемарљиви. Њихова учесталост варира широм света, а занимљиво је да су чешћи у развијеним земљама – у западној Европи, Северној Америци, Аустралији и на Новом Зеланду.
У Сједињеним Америчким Државама, просечна годишња учесталост малигних тумора мозга износи 6,5 на 100.000 особа. У Европи, она варира – код мушкараца од 4,5 до 11,2, а код жена од 1,6 до 8,5 на 100.000 људи – каже шеф Одсека за стереотаксичну радиотерапију Института за онкологију Војводине др Игор Ђан.
Наводи податке Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ који показују да су стопе оболевања у Србији чак више него у неким деловима Европе. Код мушкараца, инциденца малигних тумора мозга износи 11,7 на 100.000 становника, а код жена 9,2. Највећи број оболелих је међу особама старијим од 65 година – 7,19 на 100.000.
Постоје и разлике оболевања у односу на пол, па су тако тумори мозга чешћи код мушкараца него код жена – код мушкараца 7,6, а код жена 5,3 на 100.000 особа годишње.
- Код деце и младих до 19 година, стопа оболевања од малигних и бенигних тумора мозга износи 4,28 на 100.000, нешто чешће код дечака него код девојчица – напомиње др Ђан.
Шта може друштво да уради
Друштво може пуно да уради. Потребно је више информација, боља психолошка и социјална подршка, боља комуникација са здравственим радницима, као и палијативна нега. Лек за тумор мозга још не постоји – али постоји лековитост у разумевању, солидарности и подршци – истакао је др Ђан.
Најчешћи и најтежи облик тумор мозга је глиобластом, који је најзлоћуднији тумор мозга код одраслих.
- Брзо расте, враћа се и тешко се лечи. И поред операција, зрачења и хемиотерапије, просечно преживљавање је 12 до 15 месеци. Петогодишње преживљавање је испод 10 одсто – истиче др Ђан.
Наводи како постоје и тумори споријег раста, такозваног нижег степена малигности. Они се често јављају код млађих особа и код неких од њих, ако имају специфичне генетске мутације (као што је ИДХ мутација), живот може да траје више од деценије. Ипак, чак и ти “спорији” тумори временом могу постати агресивни.
- Тумори мозга мењају свакодневни живот из корена. Пацијенти често имају проблема са говором, памћењем, концентрацијом, покретљивошћу. Многи развијају анксиозност и депресију. Промене у личности су честе, те особа може да постане другачија, и за себе и за околину – каже др Ђан.
Стопе оболевања у Србији су више него у неким деловима Европе
Према његовим речима, већину времена пацијент није у болници, већ је код куће, покушавајући да функционише, уз помоћ породице. Лечење је важно, али борба се наставља и између терапија: самопомоћ, психолошка подршка, суочавање са страховима. Светска здравствена организација истиче да је самонега, односно сналажење у животу са болешћу, кључна за квалитет живота.
- Болест дубоко погађа и породицу оболелог. Неговатељи су често под огромним стресом. Готово 40 одсто њих развија симптоме депресије и анксиозности. Како пацијент постаје све више зависан, породица често мора да преузме улогу његоватеља, терапеута и емотивне подршке – све у једном – напомиње др Ђан.