ВЕЛИКИ ЕВРОПСКИ ПРОЈЕКАТ ТРАГА ЗА НОВИМ СОРТАМА ПОЗНАТИХ ЛЕГУМИНОЗА Научна битка за пасуљ и леблебију
Новосадски Институт за ратарство и повртарство један је од партнера на европском развојном БЕЛИС пројекту из програма Хоризонт Европа. Међу кључним циљевима овог пројекта је повећање ефикасности и одржи- вости оплемењивања укупно 14 различитих врста легуминоза у Европи, седам вишегодишњих и седам једногодишњих.
Поред оних стандардних, као што су луцерка, соја и грашак, ту су и неке код нас мање заступљене врсте, попут еспарзете, леблебије и грахорице. Истраживачи у Новом Саду фокусирали су се на соју, луцерку, леблебију и пасуљ.
– Овај пројекат има три основна стуба. Први се бави развојем оплемењивачких алата, како генотипских тако и фенотипских платформи, које би требало да обезбеде олакшано оплемењивање свих ових биљних врста – појашњава за „Дневник” др Вук Ђорђевић, научни саветник у Институту за ратарство и повртарство и руководилац одељења за легуинозе. – Други стуб у фокусу има социо-економски и регулаторни пакет, односно развој бизнис модела за оплемењивање легуминоза и касније регустрацију нових сорти. Трећи стуб се односи на повезивање истраживача са корисницима свих ових истраживања.
Када говоримо Србији, идеја је да се пољопривредни произвођачи упознају и са легуминозама које до сад нису биле нарочито популарне на нашим њивама, али би могле да представљају једно од могућих решења за проблеме с којима се паори суочавају услед климатских промена. Једна од таквих биљних врста је леблебија; површине под том махунарком се у Европи шире, управо због све сушнијих година, док је код нас, сматрају стручњаци, она недовољно заступљена. И сада је план да се кроз БЕЛИС пројекат поради на њеној популарности...
– Вегетациона сезона код леблебије врло је слична као код соје. Сетва се може изводити у априлу, а род се скида у августу, наравно све у складу са актуелним временским условима. Чак је и сетва слична као код соје а ни жетва се пуно не разликује, тако да се технологија може лако прилагодити – наводи др Ана Ухларик, научни сарадник на Институту за ратаство и повртарство.
Истраживачки рад на овом пројекту у првом реду је усмерен ка испитивању леблебије на измрзавање, да видимо да ли она може да се узгаја и у озимој сетви, односно да ли може да се прошири њен ареал гајења, узимајући у обзир климатске, земљишне и друге услове потребне за њен раст и развој. Други део активности односи се на развијање метода којима ће се убрзати и олакшати испитивање нутритивног квалитета леблебије, пре свега у смислу садржаја протеина. Верујемо, наиме, да ћемо тиме убрзати и наш оплемењивачки рад, све како бисмо што пре дошли до неке наше сорте, која би доносила стабилне приносе уз добар квалитет и садржај протеина.
Новосадски истраживачи се у оквиру БЕЛИС пројекта окрећу и према пасуљу. Наиме, упркос чињеници да производња пасуља у Србији има дугу традицију и представља једну од најзначајнијих повртарско-ратарских култура, па и најприсутнијих на јеловнику, површине под пасуљем из године у годину се смањују. И не само то, већ су и просечни приноси на нашим њивама мањи него у остатку Европе, по неким подацима чак и двоструко. Када се томе дода увоз пасуља, резултат је озбиљан пад интересовања домаћих пољопривредних произвођача за производњом ове културе.
– Пасуљ смо одабрали јер је веома значајан у исхрани становништва, због високог садржаја протеина, влакана, микро и макро елемената – каже др Александра Илић, научни сарадник на Институту за рататсрво и повртарство, напомињући да су у истраживања укључени и научници са лисабонског универзитета као и Политехничког факултета из Анконе у Италији.
Европска наука у Новом Саду
Институт за ратарство и повртарство биће у другој недељи септембра домаћин годишњем састанку пројекта БЕЛИС. Очекује се да у Нови Сад дође шездесетак представника пројектних партнера, који ће током тих неколико дана имати прилику да обиђу огледна поља Института, те упознају се са проведеним експериментима и њиховим резултатима. „С друге стране, ми ћемо имати ту част да успоставимо директан контакт са низом еминентних научника који су део пројекта БЕЛИС”, наводи др Вук Ђорђевић.
– Акценат нашег рада је на нутритивном квалитету пасуља, односно садржају протеина у зрну пасуља. Наше активности се састоје из два дела: први се односи на развој и оптимизацију метода за фенотипизацију пасуља путем инфрацрвене спектрофотометрије, који треба да олакша и убрза сам процес оплемењивања и испитивања већег броја оплемењивачких линија за краће време и уз смањене трошкове; други део нашег рада се односи на генотипизацијуу, односно успостављањевезе између молекуларних маркера и садржаја протеина у зрну, што ће довести до развоја нових метода геномске селекције и садржаја протеина у оплемењивачком материјалу у релативно раним фазама оплемењивања.
За пасуљ је карактерисична велика варијабилност зрна, у погледу боје и облика, и због тога је једна од омиљених легуминоза у исхрани људи, јер може да задовољи различите захтеве потрошача. С друге стране, истраживачи када бирају материјал који ће ући у неки тип испитивања, узимају и многе друге факторе у разматрање, укључујући и то каква је продуктивност посматраних генотипова, како се они понашају у спољној средини, како одговарају на негативне утицаје климатских промена...
– Површине на којима се у Србији гаји пасуљ су се драстично смањиле између осталог и због све чешћих суша и високих температура, будући да се на нашим њивама јако ретко посеже за наводњавањем. И циљ овог пројекта зато и јесте да као резултат развијемо методе захваљујући којима ћемо брже добити нове, прилагођене сорте. Једноставно, не само код пројекта БЕЛИС већ у свакој ситуацији гледамо да један од праваца нашег истраживања буде стварање сорти које су толерантније на услове. А у овом конкретном случају наш крајњи циљ је да се пасуљ поново у жељеном обиму врати на наша поља и да његова производња буде исплатива...