ЗБОГ ЊЕГА У СЕЛУ ВИШЕ НЕМА ТУПЕ СЕКИРЕ Владимир се бави старим занатом који је и данас веома цењен

То тврди Владимир Пантелић, млади ковач из ивањичког села Радаљево, који верује да се озбиљно сеоско домаћинство не може ни замислити без услуга ковача. Према његовим речима, ковачким занатом почео је да се бави из хобија, а данас у његовом селу „тупе секире више нема“.

- Овим занатом се бавим већ петнаестак година. Најтежи ми је био почетак, али човек да би успео мора да има жељу и да буде упоран. Искрено, нисам имао од кога да научим, јер није било много оних спремних да поделе знање. Прве три године сам радио сам, а онда сам упознао једног човека из Ариља, Рада Ристановића, који ми је много помогао да се усавршим - прича Владимир.

Каже да се ковачки занат не може научити без љубави и упорности. 

- Занат уопште није тежак ако се воли. Љубав према челику и ћумуру је посебна. За добар рад потребан је квалитетан ћумур, а нема бољег од ивањичког, нарочито оног из Лука, Осонице и са Голије - објашњава овај млади мајстор.

Владимир се држи једноставног, али мудрог правила.

- Човек се учи док је млад, а гвожђе се кује док је вруће. Само треба бити упоран и почети на време, а ако има неко да те упути, још боље, да не луташ и не грешиш - каже.

Ковачки занат, објашњава он, обједињује више вештина, ватра, челик и прецизност морају бити у савршеној равнотежи.

- Када се секира загреје на око 700 степени, почињем да је исправљам и кујем да би добила на тврдоћи. Затим следи равнање, каљење и на крају оштрење на воденом тоцилу - појашњава Владимир.

Његова жеља је да овај стари занат опстане и након њега.

- Волео бих да овај занат пренесем на свог сина, а ако се јави неко ко жели да научи, радо ћу га упутити. Знам да није лак посао, али мени није тешко. Кад имам десет минута слободно, ја одем у радионицу, размишљам шта бих могао да направим. Људи не знају колико је ово занимљиво док не пробају - искрено каже Пантелић.

Посебно истиче важност рада на тоцилу.

- Тај поступак је веома битан, сечиво мора да се истањи да би било боље за рад и да буде „урјезније”, како кажу стари мајстори. Осим функционалности, добија се и естетика, јер тоцило исправи све неправилности настале током ковања - додаје.

На питање да ли се од овог заната може живети, Владимир одговара без дилеме.

- Може да се живи, да човек поштено заради и издржава породицу. Не могу се зарадити огромне паре, али се може лепо живети. Можда зато млади и не покушавају, јер на почетку треба доста алата, али највише воље и жеље - закључује овај вредни ковач из Радаљева.

Ковачки занат, иако данас редак, остаје симбол стваралачке снаге, стрпљења и поштовања према раду. Млади људи попут Владимира Пантелића показују да традиција није бремена прошлост, већ жива веза између вештине и духа народа. Чувањем оваквих заната чувамо и искру која греје вековима, искру упорности, знања и љубави према послу.