Повод за овај разговор је недавно изведена представа „Као моја мама...“ која се бави односима мајки и ћерки у којој су поред осталих жена глумиле све три Биљанине ћерке. Ова представа је многим ћеркама и мајкама које су биле у публици измамила понеку сузу, помало их насмејала, али и дубоко дирнула.
Како је дошло до идеје да направите ову представу?
– У Удружењу родитеља „Матица“ осим радионица за развијање социјалних вештина и подизање дечијег самопоуздања држим радионице и за жене. Учимо да се заузимамо за себе, да будемо смелије, самопоузданије... Радећи с њима сам у неком тренутку пожелела да нађем начин да тим дивним женама покажем да и те границе које себи постављају могу да се помере. Жеља ми је била да им покажем да могу много више него што мисле. Схватила сам да је глума добар метод да се лично порасте и тако сам им предложила да правимо представу. Мало су биле су затечене и помало уплашене, јер нису веровале да то могу... А испоставило се, да и те како могу!
Како сте одабрали да тема ваше представе буде однос мајки и ћерки?
– Прво нисам имала ту идеју, али када сам отишла у библиотеку да потражим неки драмски текст у којем су женски ликови – ја сам добила књигу Иване Димић „Арзамас” о односу мајке и ћерке... Осетила сам да је то пун погодак! Ми смо тај текст узеле као основу на коју смо почеле да градимо представу. Више од пола сцена смо саме написале инспирисане Димићкиним текстом, а потом се то још дограђивало на пробама. Тако да смо све заједно ауторке представе „Као моја мама...“. У њу се одлично уклопила и песма „Мама“ састава „Земља грува“. На крају смо добиле креацију која нема велике везе с оним од чега смо кренули –бавимо се односом мајке и ћерке, где је мајка старица, а ћерка одрасла жена, која има своје ћерке... Ми смо ту причу развијали с идејом излаза из конфликта.
Однос између деце и родитеља није увек идиличан, зар не ?
– Однос са мајком је наш први однос који стварамо и он остаје за цео живот. О материнству се говори само у контексту мале деце, а период када одрастемо је период који много дуже траје и рекла бих, да он боји нашу свакодневицу. О њему се често врло мало прича, а чини ми се, да на овом поднебљу тај однос има сличну матрицу и поред великих индивидуалних разлика, јер сваки је човек као и сваки породичан однос је прича за себе.
Нико нас не учи да постанемо родитељи и често се дешава када нам се као деци неке одлуке или поступци наших родитеља не свиде кажемо себи „када ја будем мајка нећу се тако понашати“. Међутим када одрастемо, најчешће се баш тако понашамо... То смо видели и у представи. Зашто је то тако?
– То је зато што деца уче по моделу. Наши учитељи су наши родитељи. Ми смо такве моделе усвојили у нашој породици и такво понашање је наше природно понашање. То је оно прво што аутоматски излази из нас. Ако се питате да ли се то може превазићи, наравно да може – за то је потребно развијати свесност. У школи су нас учили када смо били мали „прво испеци, па реци“ – а то није ништа друго него застати и промишљено одговорити на ситуацију. Значи не реакција, него одговор! Наравно ово се не односи само на однос родитеља и деце, него на многе наше поступке у животу – то колико ћемо дати себи прилику да бирамо одговор говори колико смо свесна особа.
У једном делу одрастања ми наше родитеље доживљамо као мучитеље, јер нас ограничавају, траже одговорност, дисциплину... Међутим тек када одрастемо, схватимо да су наши „мучитељи“ били прави учитељи, зар не?
– Управо тако. Често када данас разговарам с родитељима видим да они одлазе у другу крајност и да су сувише попустљиви према својој деци. Обично ти родитељи су имали једног веома строгог родитеља (према њиховим критеријумима) и одлучили у себи да се тако неће понашати. Поставши претерано благи направили су још већу грешку – јер су деца постала нерадна, немотивисана и самим тим ништа ни не постижу. Зато су незадовољна собом, нису срећна и практично се стално врте у истом кругу...
Каква су деца родитеља који су били строги?
– Умерена строгост (као што су били наши родитељи) је формирала знатно функционалнију децу, раднију и спремнију на тешкоће. То је можда пратило осећање да нисмо довољно добри, које је последица недостатка похвале... Ипак када се упореде та два модела – деца попустљивих родитеља су често много несрећнија... Зато када разговарам с родитељима указујем им на то да су они од строгости својих родитеља само профитирали...
Да ли родитељ треба да буде свом детету другар или је важније за развој детета да се понашају као ауторитет?
– Питање је шта је права родитељска љубав – многи ми кажу да много воле своје дете и да не могу понекад да буду груби према њему. Чек’, чек’ – кога ми ту волимо, да ли ми бринемо шта је добро за наше дете или да ли се ја себи свиђам у овој улози и да ли ће мене дете волети када сам строга. Задатак нас родитеља је да служимо, да дајемо и пружамо детету оно што је најбоље за дете, а да ли ће се то детету свидети или не, то је најмање важно. Став родитеља би требало да буде „ја сам ту да те волим и да баш зато чиним оно што је у твом најбољем интересу, а да ли ћеш ти волети мене, било би лепо, али није толико важно.“ Суштина је да не подилазимо детету, него да радимо за његово добро – то је израз праве и истинске родитељске љубави.
Марина Јабланов Стојановић
Радионице за подизање самопоуздања
Ви водите радионице и за децу и за старије на тему самопоуздања. Како подигнути самопоуздање?
– Суштина самопоуздања је у томе на чему се оно темељи. Уколико га ми градимо на темељу наших постигнућа, успеха, угледа, знања, интелигенције, лепоте, гардеробе – то није здраво самопоуздање и можемо лако склизнути у презир према онима с нижим резултатима, или у гордост ако смо бољи од њих. Према мом мишљењу сви ми људи смо мала Божја дела и као такви ми свакако имамо неку вредност. Свако од нас је добио клицу нечег важног и вредног, неки дар. Када се тако размишља не можете се осећати ни бољим ни горим од других, него сте на правој мери. Имам једну групу деце од петог до осмог разреда с којима јако лепо радим и с којима имам дивне резултате, јер су довољно интелектуално зрели, а нису 30-40 година учили погрешно - открила нам је Биљана Грбовић.
