По много чему је несвакидашња, можда најпре по наративима који се нижу и преплићу кроз 11 невеликих паноа, таман толиких да се на њима нађе по десетак фотографија, нових и старих, најчешће не већих од уобичајеног формата разгледнице. И ко приђе ближе, схватиће да је мало велико... да има пуно тога испричаног.
- Прво што видите је панорама широка три метра. Снимила сам је пре две године са Рибњака. Састоји се од 15 спојених фотографија, а испод ње је постављена стара панорама Новог Сада из друге половине 19. века у истим димензијама, која се налази у скоро свим књигама о историји нашег града – каже Чила Давид, ауторка изложбе.
Са обе стране ове панораме, налазе се текстови о мостовима Иве Андрића, на српском и Ласла Немета, на мађарском. Говоре као и изложба о мостовима, који спајају обале, културе, нације као и времена, прошла са садашњим.
- Инспирација за поставку је наш град, његова историја и у ширем смислу живот у њему. Као изворе користила сам књигу “Био једном један Нови Сад” Агнеш Озер. Музеј града ми је уступио нешто од материјала, фотографије старих улица и зграда, користила сам и књигу „Нови Сад – Од куће до куће, 2“ Донке Станчић и „Бановина“ Донке Станчић и Мишка Лазовића, као и књигу мог оца др Андраша Давида „Мостови узајамности“, одакле сам позајмила поменуте цитате. У реализацији изложбе ослањала сам се и на текстове и фотографије из збирке Зорана Кнежева, хроничара града и публицисте. Уступио ми је велики део мало познатих старих фотографија – каже Чила Давид. – Све то сам допунила мојим фотографијама стављајући их у корелације које и сами посматрачи треба да открију. Користила сам и “принцип паралела” - фотографисала сам иста места која се виде на разгледницама старим и више од 100 година и поставила то заједно. Тражила сам споне и копче, видљиве и на први поглед невидљиве, а које повезују све те културе кроз време, а огледају се кроз све сегменте живота и материјалне ствари, зграде, улице... подстичући нас да и сами посредно доживимо нека прошла времена, поредимо их са садашњим у сваком смислу.
Дуга каријера фоторепортера
Рођена Новосађанка Чила Давид се после Карловачке гимназије за своју будућу професију образовала на Југословенском институту за новинарство у Београду где јој је ментор био Томислав Петернек. У дневним новинама “Мађар со” ради 30 година као фоторепортер. Имала је низ самосталних и колективних изложби и поред документарне бави се и уметничком фотографијом. Пре седам година је покренула едицију црно-белих фото календара као омаж старим мајсторима фотографије Јулију Брежану, Гези Барати... који су били фоторепортери “Мађар соа”. Едиција је добила награду Музеја Војводине за чување баштине, графички дизајн и реализацију.
Објектив Чиле Давид, која је три деценије фоторепортер дневног листа “Мађар со” па тако и својеврсни хроничар Новог Сада, како видимо на изложби, бележи све то време, градске мене током истеклих година, детаље које обични пролазник тешко да примећује иако су му скоро свакодневно пред очима. Да ли је то јако стари рекламни натпис који се помоли испод испране фасаде зграде, најстарији сачувани кућни број у Новом Саду: Улица Јока и Мор бр. 7 сада Николе Пашића, па савремени ЉР кодови на фасадама данас који служе да их очитате мобилним телефоном и посредством интернета сазнате нешто о историји зграде испред које сте, до пасажа у Змај Јовиној улици, Чилине фотогрфије нас уче и шта и како да гледамо. Додамо ли томе још и новосадске паркове, шетње до Еђшега некада у међувремену и сада, указивање на низ знаменитих личности важних за мађарску и српску културу, а кроз спомен обележја и места на којима су живели или умирали (нпр. Зилахијев пасаж) набројали смо тек мањи део онога што нам овај албум градских слика, укључујући данашње време нуди.
На изложби су и Чилине, како их зове “временске кутије”. У једној од тих симпатичних минијатура 3Д фотографија, налази се ноћна дама из 1920. године иза које се види позната предратна кафана. У друге две кутијице, сместила су се деца породице Гросингер у игри на тргу, док су у трећој братаница Јована Јовановића Змаја, Невена Јовановић и Матилда Меда Гросингер у разговору. Заслуга је то и фотографске радње Дежеа Вајде који је пре Првог светског рата, на главној Улици Петефи Шандора - сада Железничкој - сликао је све познате грађане тог доба.
Владимир Црњански
