Због пандемије коронавируса, сада нема те живости и гужви, па је обилазак мирнији и тајанственији, а на сваком кораку уткана је српска духовност која се уздиже торњевима православних храмова и крстовима.
На времешној кући одавно окреченој у бело, у којој је Вук боравио, налази се рељефна спомен плоча са његовим ликом. На Трг Вука Караџића се наставља улица која је добила назив по Евгенију Думчи (1838-1917), првом и најчувенијем градоначелнику Сентандреје.
Думча је на дужности градоначелника провео 31 годину.
Застајемо пред кућом у којој је живео. Натпис на плочи истиче да је први градоначелник имао „одлучујућу улогу у грађанском развоју места и био истакнути представник Срба у Угарској“. Неко је на плочи руком дописао на мађарском да је Думча и Грк, вероватно због чињенице да је знаменити градоначелник био цинцарског порекла.
Тек који корак напред у истом сокаку с друге стране је родна кућа књижевника Јакова Игњатовића. На спомен плочи својевремено постављеној од стране Одбора за историјске успомене и Мађарско-југословенског друштва 1948.године, назначено је да се ту родио српски књижевник Јаков Игњатовић, те да се у време Мађарске револуције 1848/49. „као верни син српског народа, борио се с нама Мађарима за заједничке слободарске идеале, против европске реакције“.
Главни варошки трг красе Благовештенска црква и српски Еснафски крст, урађен у мермеру и украшен кованим гвожђем, а подигло га је Сентандрејско друштво 1763. године.
Као неумитни трагови српске прошлости у Сентандреји су остали крст цара Лазара, крст виноградара, табачки и други лепи крстови подигнути свуда по вароши на којима се мештани окупљају, а сада их и туристи радо обилазе...
У поставци Српског црквеног музеја живот Срба у Мађарској може се пратити још од 15. века и времена деспота Стефана Лазаревића, од када и датирају прве цркве и континуирано деловање Српске православне цркве, преко периода Велике сеобе 1690. године, па све до данашњих дана...
Окрепљивали смо се у више локала; на Главном тргу само заобишли терасу ресторана „Корона“ (Круну), која асоцира на актуелну пандемију, а угодно је било у Српској кафани „Корнер“ чија се тераса наслања на Трг цара Лазара и главним улазом на Дунавски корзо, где нам је добар домаћин био протојереј у пензији Лазар Пајтић, Сенћанин који је био на дужности секретара владике Лукијана будимског и архијерејски намесник будимски и мохачки, а сада ангажован на организацији културних дешавања у Текелијануму у Будимпешти.
Пајтић потсећа да су мошти Светог кнеза Лазара из манастира Раваница у Великој сеоби 1690. године у Сентандреју донели монаси, а да су након седам година пренесене у фрушкогорски манастир Раваница у Врднику, одакле су 1942. године пренете у Саборну цркву у Београду.
У српској кафани „Корнер“ у Сентандреји збори се српски јер власник Миленко Маргаритовић се побрине да увек у смени ради и један конобар који говори наш језик. Раније је радило више конобара из овдашњих српских породица, али међу особљем је и придошлица из Србије. Кувар Иван Перишић из Ужица ту је већ 13 година, а у време нашег боравка служио нас је спретни конобар Марко Бајић из Бача.
- Дошао сам у Сентандреју пре три и по године да радим у српској кафани код Миленка Маргаритовића. Супер је, лепо ми је, иако сам од куће 300 километара. Добро сам се снашао на послу а и у вароши. Упознао сам се са свим сланим гостима, у ресторану смо сви као једна породица. Мама ми је Мађарица тако да говорим и мађарски језик, који сам овде у послу и боравком доста добро савладао. Задовољан сам послом, мада нас је сада овај корона вирус мало успорио, али надамо се да ће се све полако вратити у неки ранији ритам у нормалу, јер туристи почињу да долазе - каже Марко Бајић, који очекује да среди формалности око добијања двојног држављанства, за шта има услове, а у шали вели да се може десити да овде и остане и скраси, ако пронађе фину Мађарицу сродне душе.
Власник српског ресторана Миленко Маргаритовић прича да су Маргаритовићи дошли у Сентандреју у време Велике сеобе Срба и били међу већим породицама, чијих изданака је било још у Братислави и Калазу, али је овде живела већина фамилије. Корен Маргаритовића је цинцарска породица Маргаритис и били су позната трговачка породица. У логоу кафане не случајно је бројка 4, то је како смо чули проценат марже који је српским трговачким породицама из Сентандреје обезбеђивао добру зараду.
Од свих угоститељских локала у Сентандреји једино у српској кафани Маргаритовића мени је исписан и на српском језику. Власник вели да су гости из целог света, од Кинеза и Јапанаца до Американаца, те да радо навраћају Срби, Македонци, Црногорци, Румуни, Словаци, Французи и посетиоци других националности који долазе у Сентандреју, па и Мађари.
- Тако сам осмислио јеловник да имамо на менију традионална српска и мађарска јела, али и интернационалну кухињу. Странци око 70 посто поручују мађарске специјалитете и око 30 посто српске, док око 80 посто Мађара воли да опроба српске специјалитете. Највише иду ћевапи, мешано месо и друго са роштиља, управо и ових дана када због короне нема странаца, који најчешће траже говеђи паприкаш - прича Маргаритовић.
Зидови српске кафане тапетирани су правим папирним новчаницама у динарима из разних периода, али и другим валутама. Домаћин Миленко вели да су на зидовима новчанице из чак 118 држава, а добијене су и потписане од гостију.
Он додаје да овде није лако очувати српски језик, у окружењу где се говори језиком већинског мађарског становништва, те да нема пуно мештана који говоре српски. Миленко напомиње да код куће матерњим језиком прича са мајком Радојком, која је просветни радник у пензији, да често српски збори са гостима, али и када иде у Србију да обиђе пријатеље. Миленко напомиње да је његово име овде ретко, те да у Мађарској има само њих четворица и да све имењаке познаје.
- Сентандреју годишње посети више од два милиона туриста и ми се трудимо да чувамо српске обичаје и духовност, а то можемо одласком у нашу цркву. Држимо све наше славе и празнике, када на журке долазе Срби и њихови пријатељи. Морамо да се окупљамо и дружимо, да се види да овде живимо, да је Сентандреја српски град са четири наше цркве и свим другим знаменитостима - каже Маргаритовић.
Текст и фото: Милорад Митровић
