Награђена је са чак два француска ордена Легије части и једина је жена-војник која је добила француски Ратни крст са златном палмом. Награђена је и Златном Карађорђевом звездом с мачевима, одликована Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ и добила Споменицу на Први светски рат 1914–1918 и Албанску споменицу.
Легенда о нечувеној храбрости траје и данас, и после сто година није избледела. Француски председник Емануел Макрон се у оквиру дводневне посете Србији, заједно с председником Алкександром Вучићем, прекјуче поклонио сенима Милунке Савић у Алеји великана на Новом гробљу у Беогараду. Том прилико разговарао је и с њеним потомцима.
Рођена је 1890. или 1892. године у селу Копривница, код Јошаничке бање. Била је најстарије дете мајке Данице и оца Раденка, а после ње су се родили Миона, Славка и Милан.
Изабрала је Београд
Занимљиво је да је одбила понуду француске државе да добије њихово држављанство, пресели се у Париз и ужива војну пензију. Њени унуци кажу да јој је понуђена и кућа на Јелисејским пољима, коју је глатко, без размишљања, одбила речима да је српска мајка. Изабрала је живот у Београду. Обичан народ ју је волео и често је поздрављао на улици, по причи њених унука, па чак су и прилазили да би се руковали или је помиловали.
Милунка Савић је приступила српској војсци још за време Првог балканског рата 1912. године као добровољац, и то као Милун. Њени потомци кажу да је то зато да би спасла брата од мобилизације, али, по неким писањима, и њен брат се касније прикључио српској војци. Одсекла је дуге девојачке косе и одбила многе просце, јер је важила за лепу девојку у свом селу, везала мараму око груди и готово пуне две године бојевала је на ратишту преобучена у мушкарца.
Није било никакве сумње, све док није рањена у Бици на Брегалници, када се открило да је Милун, у ствари, Милунка. Учествовала је и у опсади Скадра, али тек након рањавања, када је показала изузетну храброст, бива одликована Карађорђевом звездом. Након опоравка, саветују је да настави да буде учесник рата, али као болничарка, али она захтева да јој се врати пушка. Као доказани војник, наставила је да се бори са српском војском и за време Другог балканског, али и Великог рата.
Нове битке, ране и херојства те неустрашиве жене довеле су до тога да је Милунка седам година провела у рововима и рату, без одсуства, и за то време девет пута је рањена, али 12 пута одликована.
У Првом светском рату такође се пријављује као добровољац, иако је сада већ била доказани ратник. Примају је војвода Путник и краљ Александар и одређују да ће бити део Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, који је важио за Гвоздени пук. С њом се, раме уз раме, борила и Шкоткиња Флора Сандс, британска болничарка која је касније постала једина жена официр српске војске у Великом рату, одликована са седам медаља.
Милунка након Колубарске битке добија Карађорђеву звезду с мачевима јер је показала вишеструко херојство и истакла се као бомбаш.
У јесен 1915. године у Македонији Милунка је тешко рањена у главу и с ранама се повлачила преко Албаније. Њена храброст била је несаломива. Пристала је на опоравак само неколико месеци, да би се што пре вратила на Солунски фронт, наставља да ратује у биткама у лето и јесен 1916. године.
Споменици од Инђије до Ниша
Улица на Вождовцу у Београду где је некад живела носи њено име, а на кући је постављена спомен-плоча. Први споменик Милунка добија у Јошаничкој бањи 1995. године, рад вајара Љубише Манчића. Општина Инђија је прошле године на улазу у град подигла споменик Милунки Савић, који чува сећање на српску хероину.
Кад је неко био толико велики за живота, слава му је вечна. Данас њено име носе улице у Ваљеву, Јагодини, Краљеву, Косјерићу, Крушевцу, Зрењанину, Нишу, Младеновцу, Параћину, Шапцу, Свилајнцу и наравно Степановићеву и Јошаничкој бањи.
Удружење ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду Милунку је прогласило за почасног члана. РТС је снимио документарац о тој храброј жени, у Дому Војске у Београду 2013. године приказана је мултимедијална изложба. Направљена је и представа под називом „Легија части – Милунка Савић“, која је премијерно изведена на сцени Академије 28 у Београду у јануару 2014. године.
Чувена је Битка на Кајмакчалану, али још већа храброст те жене која је у саставу Гвозденог пука, прикљученог код Црне реке 122. француској колонијалној дивизији, заробила 23 бугарска војника. Тада добија два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“ и Ратни крст са златном палмом, као једина жена на свету. У званичној наредби за њено одликовање пише: „28. септембра 1916. године на Црној реци јавила се добровољно да иде ка непријатељским рововима ради позивања бугарских војника на предају. Дошла је до непријатељских ровова и, благодарећи свом лукавству, успела је да 23 непријатељска војника тога дана преведе на нашу страну. Тада је рањена“.
Та прича, иако истинита, била је толико тешка за поверовати да су неки сматрали да се граничи с митом. Међутим, медаља је ту да потврди да ипак није измишљена.
Писац Милан Богојевић, припремајући књигу „Милунка Савић – ордење и ожиљци“, долази у посед интервјуа који је Милунка дала новинару „Правде“ Спасоју Ђорђевићу у августу 1937. године. У том чланку она објашњава како је успела да зароби читав вод бугарских војника. Њене речи говоре довољно о томе да су је, осим велике храбрости, красили брза памет и лукавство.
– Од Битоља до Ђевђелије Бугари су имали непрекинуте ровове – причала је наредник Милунка Савић, и казала да су успели да се увуку на неколико места у њихов ров.
Нашли су се једни поред других. Тада је Милунка предложила поднареднику Голубовићу да пређу код непријатеља и позову их на предају. Јави се један војник из Врања: „Поднаредниче Милуне, ја ћу с тобом“. Када су наишли на бугарског стражара, који је спавао наслоњен на пушку, Милунка му тргне пушку, и он се пробуди престрашен. Почео је да моли да га не убију. Милунка каже да му је објаснила положај Бугара и рекла да ће сви изгинути и да им је боље да се одлуче на предају.
Сва Милункина деца
Када је 1920. године демобилисана, Милунка није имала где да станује. Без школе и самоука, прво је радила у Босни и Херцеговини као куварица, болничарка, контролор у фабрици униформи, да би се 1922. године удала за Вељка Глигоријевића из Мостара, где су се упознали, и две године касније родила ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке – Милку, коју је пронашла остављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу, своју сестру од ујака, и Зорку, коју је усвојила из сиротишта и која је била хендикепирана због менингитиса који је прележала. Вељко је запоставио породицу и брак се угасио, те је Милунка одгајала своју децу сама, али не само њих. Живела је тешко цео живот, а успела је да ишколује тридесеторо деце из свог родног села. Сав новац који је зарадила давала је на децу, њој ништа није требало и ништа није било тешко да уради. Које год дете у селу приликом посете би видела да је виспреније, Милунка је, наравно уз родитељску дозволу, водила за Београд, код себе, и финансирала му школовање.
– Сега ћу се јавим и на друговите из мога рота – присетила се Милунка Бугаревих речи у разговору с новинарем „Правде“.
Бугарски стражар је замолио Милунку да заговара њиховог командира, који је био на осматрачници, док они пребегну кроз ровове на српску страну.
Тада је Милунка пришла бугарском командиру, испричала му да је из околине Крушевца, да је девојка и да се ужелела својих родитеља, те хоће да се преда с још српских војника који такође желе да се врате кући. Док ју је бугарски командир слушао, његови војници су побегли, он је увидео да је насамерен кад се Милунка почела удаљавати након договора да се у поноћ нађу код једног дрвета, када ће доћи са српским војницима. Тада је неко припуцао и Милунку је погодио метак, али је успела да и рањена стигне на српску страну. Тамо су је чекала 23 бугарска војника који су се већ предали.
Од државе добија имање у Степановићеву за заслуге у ратовима, међутим, одлази за Београд са ћеркама у потрази за бољим животом. На иницијативу њених сабораца, 1929. године добија посао у Хипотекарној банци као чистачица, где је провела остатак свог радног века и стекла пензију.
Између два рата, поштовали су је широм Европе, а она би одлазила на сваки позив, прославу јубилеја, полагање цвећа на споменике, и то у шумадијској народној ношњи, украшеној бројним одликовањима. Ишла је и у Париз, где су јој француски војници у ставу мирно одали заслужену почаст. Била је велики патриота, никад се не жалећи, слободно време проводећи у својој башти, у којој је уживала, правећи колаче за сву децу у комшилуку. Деца су у њеној кући увек била добродошла.
Војни ветерани су је редовно посећивали, а старост је провела у својој кући на Вождовцу. Тек 1972. године Скупштина града Београда Милунки додељује стан у Браће Јерковић, на четвртом спрату, у згради без лифта. Годину након тога, Милунка је умрла у својој фотељи, штрикајући, доживевши три мождана удара. Сахрањена је 5. октобра 1973. године на Новом гробљу у Београду само у присуству породице, без икаквих војних и државних почасти. Породична кућа продата је годину након њене смрти.
Одсекла је дуге девојачке косе
Одсекла је дуге девојачке косе и одбила многе просце јер је важила за лепу девојку у свом селу, везала мараму око груди и готово пуне две године бојевала је на ратишту преобучена у мушкарца. Није било никакве сумње, све док није рањена у Бици на Брегалници, када се открило да је Милун, у ствари, Милунка. Учествовала је и у опсади Скадра, али тек након рањавања, када је показала изузетну храброст, бива одликована Карађорђевом звездом.
Пуних 40 година након њене смрти, 10. новембра 2013, Милунка Савић је пренета из породичне гробнице у похрањена у Алеју великана, где јој је и било место јер је најодликованија жена у историји ратовања, али велики хуманиста, пре свега.
Њени унуци кажу да су поносни што су потомци велике жене, ратника, патриоте, која је пронела славу Србије у свету, и коју су ценили и савезници и њени ратни другови, и о њој причане легенде.
Маша Стакић
