Вуковарски саборни храм Светог оца Николаја и храм Светог великомученика Димитрија у Даљу представљају два духовна и архитектонска бисера српске заједнице у Хрватској.
Последице ратова који су, осим етничког, имали и верски карактер оставили су трагове на многим богослужбеним објектима различитих конфесија, па тако и на ова два православна храма. Притом, црква у Даљу страдала је у Другом светском рату, а светониколајевски храм у Вуковару своје најгоре дане имао је током рата 1991. године.
Вуковарски саборни храм светог Николаја са престолним празником пренос моштију Светог оца Николаја главни је и највећи српски православни храм архијерејског намесништва вуковарског једног од четири намесништва Епархије осјечкопољске и барањске Српске православне цркве. Изграђен је у барокном стилу од 1733 до 1737. године и један је од најзначајнијих и најстаријих барокних грађевина српског народа северно од реке Саве. Храм је изграђен на локацији старе цркве. Наиме, великом Сеоба Срба 1690. године број српског становништва у Вуковару је знатно повећан. По доласку у Вуковар убрзо су саградили и цркву.
Према руским списима које је благословом патријарха српског Георгија Бранковића приредио и издао протојереј Димитрије Руварац 1733. године, у вароши Вуковару се налазила "црква сасвим трошна, хоће да падне, прокисава, саграђена око 1690 године. Свештеник вуковарски тада беше Максим Поповић". Вуковарски Срби су на месту своје тадашње цркве која је била изграђена од дрвета, изградили нову цркву од чврстог материјала и, као и претходну, посветили светом оцу Николају.
Архијерејски намесник Вуковарског архијерејског намесништва, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић истиче да је на одлуку да се убрза градња нове цркве утицало и невреме које погодило насеље 21. јуна 1723. и однело кров и торањ. Благослов је дао митроплит Викентије Јовановић. Нова црква изграђена је за четири године, а освећена 1757. године од стране митрополита Павла Ненадовића. Иконостас је завршен 1757. године, рад осјечког дрворесца Томаса Фиртлера, а иконе је сликао од 1772. до 1773. године познати српски сликари из Новог Сада Василије Остојић. Црква је рестаурирана три пута: 1763. 1893 и 1935 године. Атеље „Станишић“ из Сомбора израдио је и 1933. године девет витражних прозора са ликовима светитеља. За време Другог светског рата црква је била затворена и опљачкана. Ипак, најгоре је прошла у последњем рату. У ноћи између 18. и 19. септембра 1991. године активирана је експлозивна направа што је довело до великих оштећења. Подвигом свештеника Ђорђа Шијаковића добар део икона се иконостаса спасен је и пренесен 1991. године у Петроварадин у Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине где су обновљене.
– Богато израђен инвентар који је красио овај храм: дуборезни позлаћени иконостас, дуборезне пернице, тронови, столови, клупе и друго трајно је уништен. Од страдања су сачуване 33 иконе са иконостаса, 20 малих целивајућих икона на дрвету, два света Јеванђеља из 18. века и доња плоча часне трпеза са текстом из 1799. године – истакао је архијерејски намесник.
Кузмановић наводи да је захтевна грађевинска обнова трајала од 2009. до 2014. године. Обнову храма у потпуности је финансирала Влада Републике Хрватске.
Из Војводине је стигла значајна подршка у обнови овог православног храма. И не само то. Атеље „Станишић“ из Сомбора, који је учествовао у прављењу витража 1933. године, и овај пут био је ангажован у обнови храма, јер је породични посао настављен, па је унук некадашњег аутора витража на тавану пронашао старе оригиналне нацрте и по њима израдио нове витраже за цркву светог Николаја који су постављени 2014. године. Такође, израда реплике иконостаса, као и преосталог уништеног мобилијара поверена је самосталном уместнику Драгану Шолаку из села Колут у Бачкој уз стручну помоћ Покрајинског завода за заштиту споменика културе.
Највећа црква СПЦ у Хрватској налази се у Даљу. Торањ храма Светог великомученика Георгија види се и пре уласка у село, јер је од земље до врха крста видина 53,75 метара. Велелепна црква тренутно је без олтара, икона и иконостаса, али то није последица рата, већ генералне обнове која је у току и која би требало да буде завршена до септембра ове године.
Парохијски храм посвећен Светом великомученику Димитрију освећен је 1799. године, а обновљен 1989. и како прича парох, протојереј-ставрофор Милован Влаовић иконостас су радили Павле Дурковић и Георгије Јездимировић 1824. године.
У храму почивају мошти три црквена великодостојника: митрополита Викентија Јовановића, епископа горњокарловачког Лукијана Николајевића, као и епископа Лукијана Владулова који је преминуо 2017. године. У порти цркве почивају и најближи сродници великог научника Милутина Миланковића.
Након генералне реконструкције, обновљени храм у Даљу, који се налази недалеко од владичанског двора, биће обезбеђен видео надзором и системом да брзу дојаву у случају неовлашћеног упада у објекат.
Александар Савановић
Фото: А. Савановић
