Око њега вечно почивалиште нашло је још Срба, као и припадника других народа који по завршетку Другог светског рата, не верујући комунистичкој власти, нису хтели да се врате у отаџбину. За разлику од осталих Александар Милорадовић није припадао тадашњој војној елити која је одмах по слому Априлског рата 1941. заробљена и депортована у Немачку. Додуше, када је избио Други светски рат, као резервни официр био је мобилисан, али је брзо и демобилисан. Остао је у домовини и радио под немачком окупацијом бринући о породици. Међутим, због улоге коју је имао у прибављању хране и лекова за владику Николаја Велимировића и патријарха Гаврила, који су били заточени у манастиру Војловица 1943, и он је завршио у немачком логору.
По речима Александровог сина Петра, пензионисаног дипломираног инжењера који живи у Оснабрику, једне ноћи на врата очеве куће у Панчеву закуцао је монах Данило и рекао му да су потребне одређене намирнице и лекови за поглавара Српске православне цркве и владику Николаја. Два дана касније Александар је под изговором да има нека посла у манастиру однео храну и лекове.
- Мислим да је то био разлог да га Гестапо убрзо потом ухапси – прича Петар Милорадовић. - Прво су га одвели у Зрењанин, па у Београд, и тамо је био саслушаван. Три пута су га водили на стрељање да га уплаше не би ли нешто одао. Али није. На крају су му рекли да обуче униформу и да ће бити пребачен у Немачку у логор. Често је потом премештан из логора у логор, а последња станица био му је Оснабрик, где су били заточени официри Југословенске краљевске војске. Пре депортовања до нас је допрла вест да ће проћи воз са заробљеницима кроз Панчево. Имао сам две, две и по године, али памтим слику како отац са тужним полуосмехом на лицу и без речи у сточном вагону гледа ка нама.
До следећег Петровог сусрета са оцем протекло је 12 година. На удару нове комунистичке власти, која је већ 1945. почела да одузима имовину „буржујима“ и води разне процесе, нашли су се и Милорадовићи. Све им је одузето, а поврх тога Александар је, у одсуству, у отаџбини осуђена на12 година казненог затвора и одузета су му грађанска права. Са мајком Милесом (1914-1999) и сестром Вером, Петар је код оца стигао крајем 1954. у Оснабрик, где је он био у служби енглеске војске, која је под контролом држала покрајину Доњу Саксонију.
Петар вели да о патњама које је преживљавао као ратни заробљеник његов отац није много причао породици, али да је то била тема током сусрета и дружења са пријатељима са којима је делио логорашки хлеб. Александар је био активни члан српске заједнице у Оснабрику. Српски официри и генерали, али и други заробљеници који су остали у Немачкој, у Оснабрику су основали српску црквену парохију и српско гробље. Александар је иначе заслужан што је у крипти православне цркве у Оснабрику саграђена спомен-костурница за посмртне остатке српских официра, међу којима има и генерала, који су скончали у том немачком граду.
Када је Петар стасао и понудио оцу да га одведе у у родни град и Југославију, овај је одбио уз образложење: „Желим да задржим у сећању како сам некада живео“. А имао је чега и да се сећа.
Александар је био прво од десеторо деце Марије Шилић, рођене у Новом Саду у чувеној трговачкој породици која је живела у Темеринској 32, и Петра Милорадовића (1871-1937) - чизмара, трговца, велепоседника... Петар је постигао у послу резултате напојмљиве за време у којем је живео. Богатство је расло из године у годину, куповао је земљу по читавом Банату и куће у Панчеву, а три године после Велике војне отворио је и филијалу Српске банке и постао њен председник... Но, за време економске кризе у првој половини тридесетих година прошлог века банка је банкротирала, а 1936. Петар умире. Сав терет и бригу о многочланој породици преузео је најстарији син Александар, банкар с швајцарском дипломом у џепу, који је успео до 1940. године да исплати све стечајне дугове. И не само то - купио је и неколико салаша и повећао обрадиве површине исушивањем мочваре између Панчева и Београда... Али рат, заробљеништво и поратна промена система прекренули су његов и живот читаве породице.
Зорица Милосављевић
