Захваљујући мисионарима, који су након Христовог погубљења и васкрсења проповедали његово учење, нова религија је за свега неколико векова стигла је до Средоземља и до наших крајева, а када је реч о простору западног Балкана за „ширење речи Божије“ заслужан је апостол Свети Павле. Упркос томе археолози и историчари мало знају о раном хришћанству (први и други век) на овим просторима, јер је оно било “прикривено”.
Како објашњава музејски саветник-архелог из Музеја Војводине у Новом Саду Станко Трифуновић, до 313. године и Миланског едикта, којим је цар Константин Велики прогласио равноправност хришћанства с другим религијама и која је касније постала и званична конфесија у Римском царству, било је забрањено проповедање хришћанства, а следбеници су мучени и прогањани.
- Иако се хришћанство исповедало у тајности и скромно, археолози су успели, на неколико локалитета у Војводини, да пронађу предмете који доказују да се оно ширило брзо и јавило рано на овим просторима, већ у трећем веку - објашњава Трифуновић. – Како би избегли прогон, хришћани из Римског царства су бежали ван њених граница и настањивали се на територији која је припадала тзв. варварима. Иако још увек нису градили цркве са собом су понели верска обележја која су била део одеће или накит, па приликом ископавања проналазимо хришћанске симболе, на простору где становништво није било покрштавано.
Према речима Станка Трифуновића проналасци хришћанских симбола на нашим просторима су ретка.
- Археолози су откопали некрополу (гробље) у Бешки, у Срему, која потиче из касноримског периода, трећег или прве половине четвртог века – каже наш саговорник. - Занимљиво је да су покојници сахрањивани скелетно (класично сахрањивање), што је карактеристика хришћанства, али има и оних који су спаљивани по римској традицији. Међутим, ситуација је сложена. У то време Римљани су почели да прихватају и класичне сахране, те се не може утврдити да су гробови хришћански. Ипак, локалитет у Бешки се издваја по томе што су у два гроба пронађен по прстен с Христовим монограмом који посетиоци могу да виде на сталној поставци Музеја.
Занимљива некропола из четвртог века се налази и у Свилошу, на обронцима Фрушке горе, која представља праву мистерију за археологе.
- Интересантно је да тамо нису пронађени предмети који су изразито хришћански и нико још није званично документовао да су у тој некрополи сахрањени следбеници Христовог учења - каже Трифуновић. – Сви покојници покопани су на исти начин, с прекрштеним рукама преко груди, што је претежно хришћански обичај и крчагом код ногу. За разлику од пагана, који су имали обичај да у гроб стављају храну и пиће како би их покојник користио у загробном животу, хришћани су остављали само посуду за вино, као симбол Христове крви. Много је још недоумица, али бих се усудио да претпоставим да су у гробовима сахрањени хришћани.
Избегавање пореза
Ретор Приск је у петом веку, када је из Цариграда с посланством кренуо на преговоре у Атилин двор који се налазио негде у Потисју, забележио је током пута сусрете са становницима тог подручја.
- На простору данашње Војводине делегација се сусрела са Грком, извесним Онегесијом, богатим хришћанином, вероватно трговцем који је имао довољно новца да изгради купатило - каже Станко Трифуновић. – Тај запис је значајан јер је Приск забележио да је Грк одлучио да се не врати у Римско цартсво из економских разлога, додавши да је његова имовина „сигурнија ту него у Царству“, вероватно мислећи на плаћње пореза. Тај запис је за археологе од велике користи јер одлично илуструје један од начина на који се хришћанство ширило.
Трагове раног хришћанства на нашим просторима откривају и две фибуле, једна из Чуруга, а друга из Таванкута крај Суботице. Реч је о скромним предметима најсличнијим брошу, који су служили за причвршћивање одеће, направљене од бронзе у облику Христовог монограма. Још једна од мистерија за научнике је гроб жене пронађен у Ковачици, у Банату. Она је сахрањена с крутом огрлицом на којој се налази крст и део рибе - два незаобилазна симбола раног хришћанства. Међутим, остатак предмета је типичан за Сармате, за које се зна да никада нису покрштавани, те гроб „сарматске хришћанке“ отвара бројна нова питања и изазове за археологе.
Наредна епоха хришћанства на територији данашње Војводине односи се на период када је хришћанство већ увелико било признато на територији Римског царства, те Исусови следбеници више нису имали разлога да беже. Ипак, археолози проналазе трагове хришћанске религије ван Римског царста, у пограничном појасу, у Банату и Бачкој, који су настањивали Словени, Авари, Германи...
- Ти народи ратовали су с Римским царством, пљачкали градове, а међу ратним пленом нашло се и римско становништво које је поробљавано и које је са собом понело и верска обележја – појашњава Трифуновић. - Код Словена је забележен другачији облик ропства него у грчко-римској култури. Код њих је заробљеништво трајало три године, након чега ратни заробљеник постаје слободан и може да се врати у домовину или да остане с њима. Ти бивши заробљеници су сахрањивани на паганској територији, али с хришћанским и римским обележијима. Најбоља илустрација тога је мало истражена некропола у Вајској, у Бачкој, у којој предмети имају хришћанске симболе, покојници око врата носе византијски накит, док су неки чак сахрањивани у озиданим гробницама, па претпостављамо да је реч о групи бивших римских заробљеника који су остали да живе на територији варвара.
Појава хришћанства у Војводини још увек је обавијена тајном и бројним питањима на која археолози још нису пронашли одговоре. Како Станко Трифуновић каже, истраживачи до сада нису обраћали много пажње на малобројне, изразито хришћанске предмете који су пронађени, што на римској територији што ван ње, а који могу пружити занимљиве одговоре о народима, њиховим обичајима и свакодневном животу.
Силвиа Ковач
