Логика (а самим тим и наука) за то моје стање би имале адекватно&пригодно објашњење – ослабио ми је имунитет, јер нисам на време појачала дозу витамина Це и Де, нисам довољно спавала, опет сам дозволила да ме изнервирају неке небитне ствари, нисам на време „активирала“ јорган, већ сам се јуначила под ћебенцотом, а мраз ударио сваког јутра... Руку на срце, нисам се ни благовремено пребацила на зимски одељак у гардероберу, онако сам се дуже него што је предвиђено шеткала у драгим ми летњим крпицама, а и режим исхране нисам прилагодила годишњем добу. Грицкала сам те неке салатице, празне угљене хидрате и воћкице, заборављајући да без шунке и сланине нема имунитета. Док сам схватила шта се дешава, већ је било касно. Вирус ме је напао са свих страна; дишем како стигнем - мало на једну, мало на другу ноздрву, а онда у финалу једва некако зевам на уста; гледам кроз сузну измаглицу, кашљем нежно као викинзи и гутам на кашичицу. Није да се жалим, али стварно је непријатно. А и не изгледа баш лепо; с ветровитом фризуром, отечена и избечена једва некако успем да изгурам дан, а да ништа озбиљно не „покварим“...
Моја је кривица, наравно. Ко ми је крив кад нисам пазила на своје здравље, баш као што ништа нисам научила из претходних искустава. Није баш да ми се први пут у животу дешава да нагло захлади. Неће бити ни да сам премијерно била изложена температурним променама на сваких два сата... Све је то већ било и све сам то онако на ногама „прележала“. Ако је по оној да човек најбоље учи на сопственим грешкама, требало би да сам давних дана научила лекцију. Да, као сав паметан свет, и ја на време кренем с појачаним уносом витамина и да чувам свој имунитет; да се према свом здрављу односим зрело и одговорно. У крајњем случају (то код мене увек „упали“ као мотив) уштедела бих на медикаментима и свој тој папирној галантерији, коју ових дана онако немилице трошим. Али, не вреди. Из неког разлога се опирем и yаба сва размишљања и нервирања због тога што сам већ пола шуме посекла не бих ли нос коначно истресла... Не вреди ни што, као неко ко ужива у храни, ових дана једем на силу, јер ништа нема укус и све ми је бљутаво.
С прехладом ћу у неком тренутку и изаћи на крај (кажу да обично пролази за седам дана), али с тим нечим „другим“, том неком много озбиљнијом „бољком“, изгледа да нема шансе. Или је то моје „стање“ (назовимо га тако) неизлечиво или, пак, мени суштински не пада на памет да га мењам. И – ето нас. Стигосмо некако до суштине; до узрока већине мојих здравствених (али и осталих) проблема. До, рекли би медицинари, моје хроничне алергије или аверзије (како вам драже) према променама. Не волим их и тачка. Заправо, не капирам баш најбоље сву ту фрку у коју људи падају не би ли се стално нечему прилагођавали. Те мења се годишње доба, те мења се мода, те мењају се селебритији, те другачији стилови живота и неке нове животне филозофије... Нови „играчи“ и кључни ликови, нове фаце у друштву, нови садржаји које је пожељно лајковати, нове патике које се „морају“ прошетати, нови мобилни апарат који се мора поседовати, нова „пригодна“ кућа, баш као и аутомобил... Нова уста, нове обрве, нова коса, нови образи... А кад се једном човек пребаци на све те новотарије, логично је да следе и нови пријатељи, нови животни партнери, нове каријере. Другим речима, нови ми за ново време. И тако до новог круга промена. Бар за оне који пристају на ову врсту лудила.
У том смислу, бити „слинавко“ једанпут до два пута годишња и не звучи толико страшно. Уз помоћ „старих“ пријатеља који вас и такве пазе и воле и „старог“ партнера који ће вам донети топлу супицу и чај, некако се и та мука преболи. Притом је свакако мање опасно по организам од изигравања неке ратарске културе која се, не би ли преживела, вазда на коленима прилагођава временским и осталим условима. Док је нешто - рецимо тржиште - не сасече у корену и не каже како више (колико год здрава и напредна била) није конкурентна. Преведено на обичан језик који сви разумемо – више није потребна. Друге културе су се, вероватно, боље прилагођавале и тако преживеле још једну рунду. Баш као што ће и од човека који пристане да се вазда и једино прилагођава; да све своје подреди тој једној континуираној адаптацији и одбацивању свега што је до јуче био, неко увек бити флексибилнији. А ту се прича, бар до неке нове тржишне корекције, најчешће завршава...
Јасна Будимировић
