Уметникову 65. по реду самосталну изложбу приредиле су више кустоскиње Александра Стефанов и Татјана Бугарски, у сарадњи с Галеријом „Бабка” из Ковачице. Представљена су 82 дела различитог формата, тако да ће посетиоци у три недеље, осим уља на платну на којима су портрети, као и сцене из свакодневног живота, имати прилику да се упознају с илустрованим књигама Јана Бачура, у којима је, попут хроничара, кичицом бележио минуле догађаје.
Јан Бачур рођен је 1937. године у Падини, а прву изложбу имао је у том месту 1950. године, када је као тринаестогодишњи дечак приказао пет-шест акварела. Како је објаснио, тада су га спазили већ афирмисани сликари, с којима је сарађивао кад је отишао у школу у Ковачици. На наговор старијих колега, „баталио” је темпере и акварел и почео да ради уља на платну.
– Иако је у мом окружењу у Ковачици било доста сликара, нисам желео да опонашам њихов рад, већ сам тражио свој правац, свој рукопис – нагласио је Јан Бачур. – Бележио сам живот својих предака који су пре 113-115 година дошли из Словачке и настанили се у јужном Банату, те ту основали Падину. Доста тога сам запамтио, а о минулим временима причали су ми и старији. На мојим сликама нема механизације јер се некада све радило ручно.
Истакнути словачки уметник до сада је насликао 2.840 дела, од којих код себе чува око 250, све остало је, како каже, отишло у свет. Најстарија слика у његовој колекцији датира из 1965. године. Учествовао је на 44 ликовне колоније, бројним групним изложбама у земљи и иностранству и добитник је више признања и одликовања.
Република Србија је 2012. године наивно сликарство Словака уписала у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа, а на тој листи је 63 уметника којима је словачки матерњи језик.
Интересантно је да су Јан Бачур и др Драго Његован седели један до другог када им је 14. фебруара прошле године председник Републике Србије Александар Вучић уручио одликовања, и, како су објаснили, тада је настала идеја за 65. самосталну изложби у Музеју Војводине.
Сликарски ген је од мајке наследио једино он, будући да му ни брат ни сестра нису имали афинитет за ликовно стваралаштво.
– Надао сам се да ће син или ћерка наследити од мене таленат за сликање, али се то није десило – напоменуо је Јан Бачур. – После сам чекао да уметнички ген проради бар код једног од троје унучади, али ни они неће да сликају, а имају разрађен атеље, као и боје које не би морали да купују док су живи.
Директор Музеја Војводине др Драго Његован каже је да је словачко наивно сликарство после Другог светског постало један од репера националне идентификације, најпре у Ковачици, а затим и у осталим местима широм Војводине у којима живе Словаци.
У младости се аматерски бавио фудбалом, а био је и секретар Фудбалског клуба и Спортског друштва „Долина”.
– За сликање нисам имао времена једино док сам се бавио фудбалом – објаснио је Бачур, и кроз осмех додао да му је витка фигура остала као успомена на спортске дане. – До одласака у пензију сам 35 година радио као матичар у Падини, где сам венчао 1.250 парова. Не знам колико их се развело, али причају људи да су имали среће што сам их ја венчао.
По мишљењу Павела Бабке, оснивача Галерије и Фондације „Бабка” из Ковачице, можда чак и важније од слика јесу књиге Јана Бачура, које уметник као сведочанство оставља будућим генерацијама.
Основни мотив у сликарству Јана Бачура је завичај, те се у његовим делима препознаје приврженост традицији и обичајима. На платнима су често прикази радова на њиви и у пољу, послова у домаћинству и заната. Људи различитих генерација појављују се као носиоци традиције, док сликар кичицом бележи живот у Падини, цркву, школу, општину, железничку станицу, бунаре, кафану, улице и карактеристичне војвођанске куће. Уметник наводи да свако годишње доба има своје дражи и служи му као инспирација. Како каже, тражи боје и посао, односно причу која долази с променом времена.
Ј. Вукашиновић
