Затварање врата ових институција значи и оно чега се највише плашимо када су наши ближњи у питању, а то је немогућност да се са њима опростимо када су на самрти.
– При заштити старих, невезано за епидемијску ситуацију, увек се балансира између људских слобода и безбедности – каже психолошкиња у Геронтолошком центру Нови Сад Маја Бабић. – Ако се већ доносе мере изолације да би се стари сачували, веома је важно обезбедити адекватну логистику, те довољан број стручних и квалитетних помагача, јер ћемо у противном постојеће „потрошити”.
Старост се, објашњава, не може тумачити универзално, јер је свака генерација продукт времена кроз које је пролазила.
– Рекла бих да тренутно имамо посла са најзахвалнијом генерацијом, прво због става да деца нису дужна да се жртвују за њих, те врло радо и својевољно долазе у старачке домове, а друго јер су у најпродуктивнијем периоду живота само напредовали, будући да се после Другог светског рата земља континуирано изграђивала и развијала – додаје саговорница. – То веома утиче на њихов доживљај света: он је у реду, власт је праведна, ауторитети се слушају. Имају поверења у систем и не доводе га у питање. Када се донесу неке мере, они их много лакше прихватају од млађе популације. Сматрају: „Чак и ако мислим да не треба да се вакцинишем и изолујем, ја ћу то урадити да не правим проблеме.” Већ рођени 1910-их и 1920-их имали су потпуно другачији однос према својој старости: ја сам задужио млађе генерације и очекујем да ми се то врати. Видећемо шта ће бити са нама кад дођемо у такву ситуацију, јер нисмо васпитавани да стављамо опште добро испред свог.
Данашњи стари људи се не буне на тешко, него на неправедно, каже Маја Бабић.
– До момента када су сви били изједначени у мерама, стари људи у институцијама су чак били у предности јер им је лекар ту, док они по кућама нису знали у коју амбуланту да оду, где је пребачен њихов изабрани доктор... Оног момента кад за грађанство престају мере, а за њих остају, атрибуирање се мења. Погледају кроз прозор и виде да њихови вршњаци одлазе до продавнице, шетају се, изводе унуче, а они не смеју да изађу. Тад почиње њихово незадовољство, непријатна осећања депресије и гнева, који онда преносе на оног ко им је најближи, у овом случају на запослене – каже.
И поред креативности запослених, који су организовали шетње, секције, радионице, како би сваки корисник дома нашао начин да преживи и остане нормалан, наметало се питање колико ће такво стање трајати и по коју цену, што је утицало на мотивисаност особе да се бори.
Нов комшилук
Предност дома је, истиче, што су стари изложени социјалној стимулацији, коју у кући најчешће немају, чак и кад живе у трогенерацијској породици. Они који су дуго корисници, неки и по 20 или 30 година, кажу како треба доћи на време, тачније четири-пет година пре него што онемоћате.
- То значи да ћете имати неку асистенцију у току дана, а ви ћете се полако упознавати са људима и од њих отприлике 300 пробрати четворо-петоро који вам баш одговарају. Они ће постати нов комшилук. У граду је другачије, неко се одсели, премине, зграда пуна младог света, немате баш с ким да пијете кафу. Стара особа је увек жељна разговора. Кад онемоћа, у дому ће је увек неко обићи ако је, рецимо, пала, донеће јој нешто из продавнице, поседети поред ње, јер стручни радници могу то да чине онолико колико им дозвољавају обавезе. С друге стране, стара особа ретко кад може себи да приушти одлазак у позориште или на концерт, док им овамо долазе уметници и извођачи.
– У првом таласу короне, сви смо били у херојској фази. Оног тренутка кад смо схватили да прогнозе стручњака нису поуздане, крећу питања међу старима: „Имам ли довољно времена да чекам? Свеједно ми је да ли ћу умрети од короне или нечег другог. Битно ми је да своје унуче загрлим, да га видим како расте...” Можда би само два одсто рекло: „Задржите ту изолацију да се не разболимо”. Изолација је, знамо по затворима, најтежа казна, која узрокује психолошки феномен научене беспомоћности – објашњава саговорница. – Један наш корисник, фантастичан човек, био је олимпијски шампион, па му дисциплина није била никакав проблем. Међутим, чекајући да прођу дани изолације како би се могао прошетати, у њему је усахла та жеља, те је одустао. После две године, дозвола старим људима да се слободно крећу градом није донела толико радост колико стрепњу од, рецимо, уласка у градски аутобус, јер више нису били сигурни да ће знати како се то ради.
Знајући да је комуникација основни начин самовредновања и опстанка, институције су изналазиле разне начине, па су посете биле могуће под неким условима, док је на Балкану покренут пројекат „И виртуелно је витално”, у оквиру ког се старима, онлајн, дају савети како да проводе време током изолације, физиотерапеути показују вежбе, психолози држе предавања и радионице, па имају неку размену, али је питање колико то стварно може да надомести лични контакт, каже Бабићева.
– Током најжешће короне, виша сила натерала је људе да савладају слање СМС порука и успостављање видео-позива, у чему им је помогао и пројекат описмењавања за коришћење паметних телефона и лаптопа – указује саговорница на једну добру промену коју је донело ово зло. – Опет, у теорији имамо технологију, али знамо да је већина старих у институцијама чулно депривисана, па нити добро виде, нити чују. Комуникација је осакаћена јер смо и ми који радимо са њима под маскама, а раније још са визирима и капама, не разазнају ни ко смо.
Геронтолошки центар никад није прва одлука старих људи и њихових породица, напомиње.
Психолошке радионице
Рад психолога је најинтензивнији у почетку како би адаптација добро прошла, јер је свако пресељење драстична промена рутине, додаје саговорница, а на остала кризна стања неретко их упућују сродници. То може бити смрт ближњег, наступајућа здравствена интервенција или онемоћалост због које из апартмана за покретне треба прећи у стационар.
– Имамо психолошке радионице за групни рад, а знају и где нам је канцеларија, мада нам се лично обраћају у мањем броју. Пажљиво пратимо промене и реагујемо да се криза не би продубила, јер неко ће бити експресиван, плакати, тражити, љутити се, а неко ће тихо патити у ћошку – истиче Маја Бабић.
– Прво их деца обилазе, па кад виде да не могу, плате неку особу. Тек кад се потроши сва уштеђевина, јер су за целодневну негу потребне минимум три просечне српске плате, размишља се о старачком дому. Уз то често иде грижа савести, која је, наравно, неадекватна. Кад, рецимо, сродници одведу родитеља на викенд или одмор, он је срећан, али једва чека да се врати у ово, јер је то сада постало његово сигурно, познато. Невезано за епидемиолошку ситуацију, дом треба да буде добровољна одлука старе особе, јер се многе њене потребе тамо могу лакше задовољити – објашњава.
С. Милачић
