У својим прилозима из Српске Атине показује нам све њене боје, упознаје са ритмом града и његовом енергијом, као и људима који у њему живе. Са лица места нас извештава и о најважнијим догађајима и доноси најсвежије информације из Новог Сада, у којем је ангажован као шеф дописништва РТС-а. Милан се током дугогодишње новинарске каријере остварио и као уредник информативног програма локалних радио станица, али и као водитељ Јутарњег програма Јавног сервиса Србије.
Радећи уз највеће медијске професионалце у земљи Милан је „крао” занат и стицао озбиљно знање које данас даје самопоуздање сваком његовом „лајву” и креативност сваком прилогу који пошаље из Новог Сада. Управо о његовом искуству и новинарској каријери разговарали смо са Миланом Срдићем, који нам је, између осталог, испричао и како се својевремено сусрео са Александром Тијанићем и његовим начином рада, али и да ли је некад дозвољено показати емоције у кадру.
Данас практично да и не постоји телевизија која, попут РТС-а обучава младе новинаре за рад пред камерама. Колико је таква школа професионализма, коју сте, након драгоценог искуства на Б92 прошли, за вас била значајна и колико вас је даље одредила као новинара?
– Имао сам ту срећу да, поред факултета, завршим и разне курсеве попут снимања камером, монтаже. Телевизија јесте комплекснија од осталих медија јер подразумева и слику као највећег савезника ТВ новинарима. Када научиш да снимаш и монтираш онда разумеш и своје колеге сниматеље, али и како да испричаш причу сликом. РТС улаже у своје новинаре тако што нас шаље на разне обуке и доста мојих колега има ове вештине. У једном великом систему, као што је РТС, не учиш само од колега новинара, јер се често заборављају и они који су иза камера, а битан су шраф у производњи програма и веома велики професионалци. И та школа је драгоцена. На РТС сам дошао још 2009. године, а пре тога сам радио на ТВ Б92. Верујем да је свима познато да је и та телевизија „расадник“ професионалаца, а многи од њих данас су једни од најбољих новинара у Србији. Радити у таквом окружењу је и изазов и благослов. Оно што је тадашњу Б92 чинило посебном је однос међу колегама. Сви смо били пријатељи, па онда колеге. И данас су ми неки од бивших новинара и сниматеља Б92 најбољи пријатељи.
Један сте од оних медијских радника чији је потенцијал препознао и чувени Александар Тијанић, који је инсистирао да се опробате као водитељ Јутарњег програма РТС-а јер је сматрао да такву емисију треба да воде новинари. Шта мислите колико је за гледаоце драгоцено када једну од најважнијих емисија воде управо новинари, а не презентери или водитељи? Колико се од тога данас одступа на домаћим ТВ станицама?
– Информативне емисије могу да воде само новинари, јер то подразумева да редовно пратите сва дешавања у земљи и то у свим областима. То јесте напорно, али једино тако можете да будете добар новинар. Исто тако требало би да познајете српски језик, да обогаћујете вокабулар читајући књиге. Тај велики Тијанић је знао да позове нас неколико у канцеларију и да нам да задатак да прочитамо неке књиге, а затим и да нас преслуша! Да, имао је времена за то. И ко није урадио „домаћи“ не би се лепо провео. Дешавало се и да ме позове у кабинет и скоро два сата ми диктира како да се понашам у студију, од тога када је гост непријатан, до тога како се у студију седи на барској столици, а како у софи. Нажалост, на већини телевизија ово је последња ствар која се тражи од новинара и то се примети. У забавном програму вам не требају толико новинарске вештине и мислим да има доста колега глумаца, водитеља који то веома добро раде.
Који свој прилог памтите као најлепши, најкреативнији или вама најдражи, а због којих сте имали кнедлу у грлу?
– Има веома много прилога које волим. Посебно оне које сам радио док сам био у редакцији „Око магазина“. Тамо имаш могућност да радиш приче из разних углова, аналитички, а ниси временски ограничен на максимално два минута, што је случај у осталим информативним емисијама. Посебно ми је драг серијал „Србија за понети“, који сам радио заједно са Ирином Ивић. Цео је снимљен мобилним телефоном, сами смо снимали и монтирали прилоге. Кнедлу у грлу имам увек када радим приче о угроженима, слабијим од нас, онима којима треба помоћ или им је учињена неправда. То ме највише боли. Неправда. И данас ми се дешава да ми крену сузе и док некога интервјуишем или док монтирам прилог.
Извештавајући о смрти Ђорђа Балашевића веома емотивно сте донели приче о његовом испраћају. Колико је тешко, упркос професионализму, сакрити емоције у новинарству и да ли је некада ипак уреду показати став?
– У тим тренуцима ходаш на ивици. Став не смеш да имаш, уколико поштујеш етички кодекс новинара. Поготову на телевизији. На теби је да покажеш „за и против“, а гледаоци су довољно интелигентни да схвате поенту. Данас имамо такозвано „навијачко новинарство“ и никако не волим ту поделу на владине и опозиционе медије. То је супротно самој суштини медија. Нажалост, „навијање“ је присутно и код једних и других и мислим да се на тај начин вређа интелигенција публике. Када сам извештавао испред куће Балашевића једино у глави ми је било да не заплачем. Умро је један човек и то не обичан човек, већ вансеријски уметник, змај. Посебна прича је што сам имао ту част да га познајем, да седим са њим у његовој кући и упијам сваку реч. Оливера и Ђорђе, за оне који су имали част да их упознају, су посебни људи. Заиста ме је изненадило што су сви домаћи и регионали медији писали о том укључењу у „Дневник“ када ми је глас дрхтао. То није био ни став, нити непрофесионализам, већ искрена реакција на бол коју сам тада осећао.
Већ неколико година радите као шеф РТС-овог дописништва у Новом Саду. Успевате ли да искључите телефон након завршеног радног дана или посао дописника подразумева да сте стално на опрезу?
– Већ дуже време причам како ћу уз радну листу да прилажем и листу позива током дана. Телефон ми нон-стоп звони и нема правила у које време. То је цена посла дописника и веома је напорно. Посебно за мене, јер се трудим да одвојим приватни, од професионалног живота. Нажалост, још нисам научио како.
Кажу да је највећа привилегија данас радити посао који волиш, а ви сте, бар то крај малих екрана тако делује, неко ко истински ужива да сазнаје и најважније информације преноси јавности. Шта видите као највећу драж новинарства? Шта је то због чега вам срце заигра сваки пут када станете пред камере?
– Људи који раде у медијима су „велика деца“. А дечја љубав је најискренија. Играш се на послу, онако дечје, искрено. Тако би требало да буде и једино тако сав стрес, који доноси овај посао, можеш да прегураш. Срећан сам што могу да се играм и не морам да одрастем. Знате како деци заигра срце када добију нову играчку? Мислим да је то кључ. Највећа драж је када можете да промените нешто, исправите неправду, помогнете некоме. Онда срце највише игра.
Шта бисте, после великог искуства које имате иза себе, волели да понудите домаћим медијима? Постоји ли формат у којем бисте у будућности волели да се остварите?
– Документарни филм. Имао сам додира са тим, али не као аутор целог филма или режисер. Већ радим на томе, а надам се да ће у блиској будућности бити и прва премијера. Волео бих и да напишем књигу, то желим већ дуго.
Владимир Бијелић
фото: Филип Бакић
Манипулација лажним вестима као опасно „оружје”
Једно време организовали сте и радионице на којима сте говорили о медијској писмености. Мења ли се ситуација по том питању? Постајемо ли више информисани и умемо ли да читамо „између редова”?
– Интернет је доста тога променио, али је питање да ли на боље или лошије. Плашим се да је ово друго победило. Феномен „лажних вести“ је на мрежи све присутнији, а такозвани „спин доктори“ све вештији. Мислим да нисмо напредовали као друштво у том погледу, а то највише одговара центрима моћи. Људи који не мисле својом главом, већ све што им се сервира прихватају без критичког става. Постоји милион начина како неку вест можете да представите, да „завртите“, да би изгубила свој смисао. То је читава доктрина и постоје механизми како се то ради, а са друге стране, стоји конзумент нимало свестан на који начин се може играти са његовим убеђењима и ставовима. Није то случај само у Србији. Ова врста манипулације много је присутнија у такозваним развијеним демократским друштвима.
