Мукотрпан пут ромске породице од прогона из Приштине до дома у Тителу

Многочлана ромска породици Исака Мехметија и Ђуљизаре Хаљими с Космета пребродила је бројне животне перипетије све док нису најзад пронашли свој дом у Тителу.
4
Фото: Dnevnik.rs

Обоје су рођени у Приштини, где је Исак (36) завршио три разреда осмолетке у три различите школе. Најрадије би заборавио те дане и године јер су албанска деца често тукла Роме, као и сву другу децу која им нису сународници. Није много помогло ни то што је мухамеданске вере. (Нису Исаку потребни социолози да му објасне да међу Албанцима, осим муслимана, има и католика, а у матици и право­славаца, али им је врховна религија – албанство.)

Од супруга две године млађа Ђуљизаре је неписмена, али виспрена и интелигентна млада жена. Током НАТО бомбардовања избегла је с родитељима у Црну Гору, где су се задржали тек неколико месеци, па након тога отишли у Земун и живели у дивљем насељу без основних животних и хигијенских услова. Нису имали воду, а струју су добијали преко импровизованог прикључка који је могао да издржи једва неколико сијалица. Али ту је упознала свога будућег мужа Исака. Била је једва пунолетна када му је родила прво дете, сина Наима (16), који је сада ученик првог разреда тителске Средње техничке школе „Милева Марић” и жели да постане механичара грејних и расхладних уређаја. Осмолетку „Светозар Милетић” сада похађају њихова деца Себастијан (14), Роберт (13), Елмедин (11), Јусуф (9) и Амела (7), ускоро ће им се у скамијама придружити петогодишња Амина, док малена Нермина има тек шест месеци.

УНХЦР и крагујевачка невладина организација „Визија” обезбедили су им кућу у Тителу

Пре десетак година породица је напустила земунску фавелу и отишла у Немачку, где су остала око годину и по у азилу. Неколико година по њиховом повратку у Земун, градска власт је одлу­чила да пруши дивље насеље ради изградње пруге. Кад им се чинило да ће остати и без тако бедног крова над гла­вом, ипак им се посре­ћило: УНХЦР и крагујевачка невладина организација „Визија” обезбедили су им кућу у Тителу. Тако је завршен њихово вишегодишње мукортопно пу­товање преко веħег дела Европе. Уселили су се најзад у свој дом, зидан од чврстог материјала, с две собе, кухињом и купатилом. Када смо их први пут посетили пре две године, породица је имала девет чланова – родитељи и седморо деце – и затекли смо их у породичној атмосфери баш приликом обедовања. У чистим и уредним просторијама знало се за ред и обавезе. На питање да ли ће имати још деце, Ђуљизаре је тврдила да је њу бог већ довољно погледао, док се Исак загонетно смешкао. С разлогом, рекло би се. Данас је породица богатија за Нермину, веселу девојчицу која ужива у пажњи родитеља и бројне браће и сестара.

Фото: Dnevnik.rs

Међутим, није она једина новост у породици. Исак и Ђуљизаре одлучили да се, након седморо деце, коначно венчају. Сам чин, уз подразумљив дернек или терање кере, био је несвакидашњи. Као, уосталом, и њихов живот. За кумове нису тражили своје сународнике, него замолили секретарку градског Црвеног крста Марију Олах Калмар и једног запосленог у општини да им озваниче брак. И кумин поклон није типичан за такве прилике. Даровала им је велику шерпу, довољну да Ђуљизаре припрема храну за своју бројну породицу. А Нермина је прво је дете које је мајка родила с новим презименом Мехмети. Да ли ће бити једина? Изгледа да су се, сада и званично супружници, сложили да своју породицу више не шире.

Од прошлог сусрета приметили смо да је кућа споља свеже окречена, а дотрајали дрвени прозори замењени новим, пластичним. Двориште је, као и увек, уредно покошено, а свеже опран веш суши топлота септембарског сунца. Ипак, Исак се вајка да им је следећи проблем који ваља решити кров, јер га треба поправити или комплетно заменити, али за то тренутно немају могућности.

Свих десеторо тренутно живе само од новца који глава куће у току сезоне заради на брању јабука у познатом тителском јабучњаку и социјалне помоћи. Исак не може пре­жалити што због малтретирања у детињству у завичају није дуже издржао у школи и стекао диплому, па због тога сада не може наћи стални посао у некој фирми. Зато примењује строге педагошке методе на потомцима. Када је сину Себастијану претило да понављати седми разред, није хтео да мољака наставнике или „тамо где треба”. Рачуна да ће му малишан тако научити лекцију, која се, нажалост, не оцењује. Бар двојком.

Очигледно су међународне и домаће хуманитарне организације одабрале праву, домаћинску фамилију којој ће помоћи.      

Стево Диклић

 

EUR/RSD 117.1897
Најновије вести