При помену на Мокру Гору, неизоставно је име Емира Кустурице који је овде изградио свој Дрвенград, односно Мећавник, како га још називају, и уколико проведете само неколико дана више у овом заштићеном парку природе, схватићете још већи геније овог човека. Природа је прелепа, јесен се игра у најлепшим бојама, које се преливају од зимзелено до светло зелене, па наранyасте, жуте, црвене и златне, а када снег напада, све се забели у савршеној зимској идили. Мокра Гора је чаробна у свако годишње доба, у пролеће када се природа буди, све се зазелени и вода прокуља, на лето када шума тера жегу, у јесен када дрвеће кокетира у свом најлепшем сјају, а зими када напада снег и прекрије стабла и биљке којима је овде јако лепо.
Биће вам јасно једном кратком шетњом и како је Мокра Гора добила назив. Заиста је мокра. Поточићи, водопади, речице, извори, бунари, вода се прелива на све стране, чинећи да биљни свет буде и више него задовољан, те да крошње, трава и лековито биље расту и шире се где год им се пружи прилика, а зима ушушка све, да би се на пролеће ова Гора поново разлистала и распевала.
Ово је место за природу и шетњу, праве љубитеље шуме и планине, мира и тишине, коју само пресеца шум воде и цвркут птица. Неретко и срне дођу до прозора кућа, како су нам рекли локалци, само да би се поздравиле, јер овде свакако нису гладне. Наш савет је да смештај узмете у самом селу Мокра Гора, ушушканом подножју, које сада има и признање најбољег на свету, са једном посетом Вишеграду, где можете отићи само са личном картом. Неизоставна је и посета Дрвенграду где се састају улице Новака Ђоковића и Иве Андрића, и других чувених имена, а уз улазницу од 200 динара заправо купујете биоскопску карту за Кустуричине филмове, које ће вам у биоскопу пустити по жељи. Ту се налази и сувенирница, пекара, фризерај, мала црква, олдтајмер, мале брвнаре за смештај, али и кућа писаца... те мачке које се излежавају на верандама. Место застало у времену, које врви од странаца.
И сама локација, у Западној Србији, Мокра Гора се налази на обронцима три планине – Златибора, Шаргана и Таре, испод којих протичу три реке – Бели и Црни Рзав и Камешина. Колико има воде говори и податак да се овде налази 365 извора, од којих су многи лековити. Тако се извор „Беле воде“ налази тик уз цркву Светог Јована Крститеља, која опет као да је „испала“ из Кустуричиног филма. Накићена и обојена по узору на руске цркве, до ње се стиже поред бунара у ком лежи лековити извор, те моста који води опет преко реке. Природа и вода и затим грађевина, која ће задивити и највеће невернике. Мала, па опет, толико сређена, просто се шепури из камена где је створена. И украсни голубови који вас чекају након преласка моста.
На подручју Мокре Горе и Кремана извори лековите воде су познати одавно, најефектнији по лечењу кожних болести. Мада за воду са „Белог извора“ кажу да лечи чир на желуцу и очи, те да је идеална за умивање, а баш ако сте жедни, два гутљаја је довољно да попијете, јер има мало и сумпора. Говоре и да на свету постоји свега 15 извора са оваквим алкалитетом и ПХ вредности 11,5, а вода се извлачи металном кантом на о-рук, па све има већи доживљај. Народ је прогласио ову воду и „очном водом“. У овом извору пронађен је и новчић римског цара Тиберија из 28. године.
Градитељско ремек дело
Шарганска осмица је најатрактивнија музејско-туристичка железница у Европи и спомиње се као јединствено градитељско ремек дело у свету међу пругама узаног колосека. Укупна дужина пруге је 15.440 метара, има 22 тунела дужине 5.445 метара, најдужи тунел Александар И има 1.666 метара, пет мостова од којих је најдужи на реци Камешини дуг 44 метра. Висинску разлику од 300 метара на удаљености од 3,5 километара, између станица Мокре Горе која се налази на надморској висини од 567 метара, станица Јатаре на н.в. од 705 метара и Шарган-Витаси на 808 метара, пројектанти су почетком прошлог века решили пругом у облику осмице. У савладавању растојања yиновске осмице, воз два пута пролази кроз исту географску тачку.
Доживљај на Мокрој Гори неће бити потпун ако се не провозате чувеном „Шарганском осмицом“. Сама станица је уређена у музејско туристички комплекс, са рестораном, али и бунгаловима са смештајем. Када уђете у вагон, плава жена у униформи даје знак пиштаљком и палицом да је време за покрет и воз креће на време, што је признаћете чудно код нас. И сама вожња је филмска, као и све друго овде.
Карта кошта хиљаду динара и вожња траје 2,5 сата. Када крочите у воз, прво што ћете приметити је опет велики број странаца. Руси, Немци, Арапи... најмање је нашег света, што овај воз чини још занимљивијим. Између три планине и три реке са нестварном лепотом предела, воз „Носталгија“ на прузи уског колосека вози своју осмицу, што је јединствен доживљај. Прво стајање на прузи зове се „Девети километар“, јер толико је километара до границе са Босном и Херцеговином, а пре него што стигнете дотле, долази кондуктер да вам поцепа карту. Уколико га замолите, даће вам и мапу са путањом, на којој се лепо може видети како се осмица прави код станица „Јатаре“ и „Голубићи“.
Током вожње са разгласа се чује водич који појашњава саму руту, али и стара српска народна музика, која употпуњује доживљај, а странцима сигурно делује егзотично. Пошто је хладније време, у сваком вагону се налази и електрична грејалица, које уме мало и да се прошета у кривинама. У вожњи се праве паузе на станицама, али и прелепим видиковцима са којих пуца поглед на подножје, али и кокетну шуму која поносно стоји општочена белином. Станица Јатаре је позната што на њој није продата ниједна карта за воз, јер је станица била одмориште за локомотиве и водостаница. Станица Голубићи је направљена за потребе снимања Кустуричиног филма „Живот је чудо“. Она одише симболиком, не само због видиковца, већ и због чувеног „лудог камена“, места на ком људи могу да замисле једну жељу, по могућству љубавну.
Маша Стакић
