„Најтеже је изаћи из своја четири зида и урадити нешто“

НОВИ САД: Мало је људи, али и репрезентација, на кугли земаљској који могу да се похвале да су успели да уједине титуле европских и светских првака и олимпијских, односно параолимпијских шампиона.
1
Фото: Дневник (Филип Бакић)

А Борислава Перић Ранковић је једна од малобројних: она је за последње три године постала параолимпијска шампионка, европска и сада и светска првакиња у стоном тенису за особе са инвалидитетом. А пре тога је 2015. године проглашена за најбољу стонотенисерку са инвалидитетом на свету. На Светском првенству у Цељу, Беба, како је од милоште зову пријатељи, освојила је и то последње злато које јој је недостајало у каријери и нанизала 22 одличја у богатој нисци. На питање како је то успела и какав је осећај имати „триплу круну“, те како је када ти у леђа гледају три Кинескиње, Борислава за „Дневник“ каже:

- Не могу да кажем шта је све било пресудно да се све то уклопи, али ми је драго што сам успела, јер је мали број људи и екипа којима то полази за руком. Осећај је прелеп, прија ми и даје ми ветар у леђа за даље, мада сам мислила да ћу можда мало да успорим и да правим паузе у мојој стонотениској каријери. Али, стицајем околности за тим још увек нема потребе. Ни у најлуђим сновима нисам могла да претпоставим да ћу освојити злато на овом Светском првенству и то још испред три Кинескиње. Леп је осећај када видите какав оне респект имају према мени и то у сваком нашем сусрету, јер када победите Кинескиње у њиховом националном спорту то је велика ствар, али и част.

Фото: Борислава Перић Ранковић, адут Србије и у Словенији 

Никада пред велика такмичења Борислава Перић Ранковић не даје велика обећања, осим оног да ће увек дати све од себе да постигне највише у том тренутку. Тако је било и пред одлазак у Цеље, али ето и сада се као и много пута пре тога вратила са одличјем.

- Прижељкивала сам медаљу али сплет околности пре самог одласка на такмичење није ми ишао на руку. Имала сам неких мањих здравствених проблема о којима и нисам обавештавала тренера и селектора Златка Кеслера. Али, успела сам да пребродим све препреке, првенствено оне психолошке, па и све остале.

Иако ју је повреда још у раној младости спутала да испуни неке од снова, није дозволила да клоне духом и ето, досањала је неке другачије, али исто тако важне и лепе. А стони тенис није био њен први избор, него кошарка у колицима.

- После кошарке коју сам играла у колицима, један од избора било је стони тенис с обзиром да сам Златка Кеслера знала много раније него што сам узела рекет у руке. Знала сам ко је он и шта је постигао и када ме је питао да ли бих хтела да се окушам у том спорту прихватила сам изазов, попела сам се на први спрат Спенса и ту почиње цела прича.


Решења увек постоје

Својатају је Чуружани, Бечејци и Новосађани, а она каже да је „одасвуд помало“, јер су сва та места оставила печат у њеном животу. И мада многе ствари у граду нису прилагођене инвалидима, Беба сматра да увек постоје решења.

- Треба и ми особе са инвалидитетом да се посветимо томе и заједнички пронађемо решења. Много нам значи што су владе Покрајине и Србије изједначиле резулатате спортиста и параспортиста када су награде у питању и трудићемо се да њихово поверење оправдамо и у наредном периоду. Такође смо веома захвални и на помоћи коју нам пружа Град Нови Сад – закључила је Борислава Перић Ранковић.


А када сам је питала исто што и ватерполисту Банета Митровића, који је са репрезентацијом Србије исто као и она освојио све што се може освојити, шта је сада мотив, Борислава је у свом стилу одговорила:

- Мотива има увек. Неки људи су ми рекли: „Што се задовољиш са 22 медаље, хајде направи неки округли број да буде 25, 30“. Добила сам и податак да Златко Кеслер има 26 одличја, па можда ће ми то бити нови мотив да га престигнем, јер свима нама је он био узор с обзиром шта је постигао и на колико је Параолимпијских игара, светских и европских првенстава био.

Осим као врхунска спортискиња Борислава се доказала и као супруга и, оно за њу најважније, као мајка прелепе девојчице Драгане, која је сада други разред основне школе. Зато Беба често каже да у слободно време најчешће ради домаће задатке... А воли она и да пеца и то у миру своје викендице у Чуругу, коју с пажњом уређује заједно са породицом, а иако је због стоног тениса обишла земаљску куглу страст за путовањима је није напустила, као ни она према читању, па се често на путовањима дружи с књигом.

Велику пажњу Борислава поклања и образовању, па је тако одлучила да заврши факултет. Студент је новосадског ТИМС-а и нада се да ће јој тренер и селектор сада дати више времена како би се посветила приватном животу и студирању.

- Мало теже иде него што сам планирала, али други ме теше и кажу да је јако тешко бити врхунски спортиста и упоредо давати испите на факултету. Даћу све од себе да завршим факултет, јер сматрам да успешан спортиста треба да заврши факултет, поготово ако је везан за спорт, јер искуство које поседује треба да пренесе на млађе генерације.

Сматра да спорт много помаже инвалидима да „изађу из своја четири зида“, као и било која физичка активност.

- Најлакше је остати у своја „ четири зида“, а најтеже изаћи и урадити нешто за себе. Али, када се уради нешто за себе, уради се и за друге, јер је добро да будете у комуникацији с људима и да сазнате шта они мисле. Сви ми чинимо друштво и заједно смо јачи.

Гордана Маленовић

EUR/RSD 117.7365
Најновије вести