Учитељски факултет, додаје, такође бележи знатно смањен број уписаних бруцоша: на катедри у Новом Пазару за смер образовање и васпитање васпитача лане се пријавило само троје средњошколаца, а за образовање учитеља 29, док је катедра за учитеље у Вршцу имала само четири кандидата.
– Да су смерови који воде до наставничке професије пали на дно листе интересовања и овогодишњих матураната, јасно је када се погледају резултати пријемних испита – каже Јеротијевићева. – Уписне квоте нису попуњене ни на Филолошком факултету у Београду, где су се за сто места на српском језику и књижевности пријавила само 34 кандидата. На смеру општа математика, било је 135 кандидата, а број планираних места је чак 250, док је за наставу хемије пријављено само седам бруцоша, а места има за 25.
Осам декана београдског универзитета удружило се у покушају да заштите изумирућу професију која образује све остале професије тако што су крајем априла упутили Министарству просвете декларацију са конкретним предлозима који треба да побољшају положај наставника у школама и тиме мотивишу будуће студенте да се уписују на факултете који школују наставни кадар.
– Већ на првом кораку схватили смо да није проблем у неатрактивности студијских програма – напоменула је проф. др Ива Драшкић Вићановић са Филолошког факултета. – Млади хоће да студирају, нпр. енглески језик и књижевност, али не желе да буду наставници односно професори кад добију диплому. Кључна су два проблема: прво су плате као начин на који држава и друштво вреднују професију, те смо у нашој платформи изашли с предлогом да буду од 30 до 50 одсто више него просечни лични доходак, а друго су законска регулатива и положај наставника у учионици. Ако имате наставника којем сваки ђак и родитељ могу да замерају на свему и да га киње, онда је у априори лошој позицији и није у стању да се носи са озбиљним, величанственим задатком као што је образовање младих људи. Онда остаје мали број оних који се ослањају на лични ентузијазам и ауторитет да би то радили. Постоје регије где уопште нема потребних наставника, што би се могло решити студентским стипендијама за дефицитарна занимања, како бисмо у првом кораку угасили пожар.
Дејан Недић из Друштва директора школа Србије додао је да је забрана запошљавања због технолошких вишкова могла бити један од разлога да њихово надахнуће опадне, а као тренутно највећи кадровски проблем навео математику, због чега поред пензионисаних професора, што министарство не подржава, ангажују особе са средњом школом. Исти тренд важи и за професоре историје, додаје проф. др Сузана Рајић са Филозофског факултета.
Протекле деценије, један од најтраженијих наслова на сајту УСПРС био је „Финске лекције”, које су нас научиле да су у Финској просветни радници на врху листе угледних професија, али и да висина плате није најважнији мотив њиховог васпитно-образовног модела, који се заснива на привлачењу и задржавању најспособнијих младих људи у систему, рекла је Весна Јеротијевић. Осећају се као цењени стручњаци, попут лекара, инжењера, економиста и проводе мање времена у настави са мањим бројем ученика. Као разлог за евентуални одлазак из професије истичу губитак стручне аутономије у раду.
– Деведесетих година, на бироу запошљавања није био ниједан диломирани историчар, радили су људи махом са апсолвентским стажом и великим бројем неположених испита до краја. Такво стање окончано је у првој декади овог столећа, кад су се појавили технолошки вишкови. Пре десет месеци, са бироа су поново почели да зову факултете у потрази за заменом у настави. Школе им у том случају дају рок од годину дана да заврше студије, што јесте подстицајно, али наставника нико не може да креира преко ноћи – каже Рајићева. – Наши најбољи студенти све чешће иду на преквалификацију у ИТ сектор, који им нуди дупло већу плату, сигурност, рад од куће и чак то да себи плате докторске студије из историје, па да раде и нешто за своју душу.
Проф. др Горан Роглић са Хемијског факултета исказао је песимизам у погледу будућности нашег високог образовања.
– Урушавање његово није одскоро, већ траје од приступања Болоњском начину школовања, што је знатно оборило квалитет наставе и знања са којим студенти излазе. – Ово је година Симе Лозанића, нашег највећег хемичара, па ћу подсетити да је 1874. у гимназије уведена хемија са фондом од четири часа, с тим да је држава тада прописала да један буде експериментални, уз списак потребних хемикалија и реагенаса са 250 ставки. А колико наших школа данас има опремљене лабораторије за физику и хемију, кабинете за биологију? Очигледно неко мисли да су интернет и Јутјуб довољни за школовање деце.
С. Милачић
