Социолози тврде да постоје догађаји који доводе до великих промена, као што су брак, развод или запошљавање, које носе са собом и процесе емоционалног прилагођавања на новонасталу ситуацију, те је у том рангу и одлазак у пензију. Нарочито што га многи дочекају с нејасним животним плановима.
Управо то може допринети томе да пензионери, уместо да уживају у трећем добу, дођу у ситуацију да сами себи униште ментално здравље, па и физичко, и себе одведу у тзв. социјалну смрт. Често на тај пут одлазе пензионери који су били уверени у то да ће старост провести у стану или кући и уз помоћ својих потомака. Када деца или најближи не могу да испуне њихова очекивања, било да су далеко од њих или једноставно то не желе, пут води у старачки дом. Многим пензионерима је старачки дом „казна” на коју су их осудили њихови најмилији.
Одлука о одласку у дом за стара лица је, по објашњењу социлога Радимиле Урошевић, иначе ауторке књиге „Бонтон старења”, болна тема и за саме сениоре и за породице јер се сматра срамотом, а млађи чланови су ризику да буду проглашени лошом децом.
– Некада финансијски моменат спречава реализацију те жеље јер онда деца не могу располагати пензијом ако стари отац или мајка буду смештени у дом – објаснила је Радмила Урошевић. – Ту је и страх од дома, који је за многе пензионере метафора за место где ће умрети, уместо да га доживљавају као место на којем ће себи продужити живот и успоставити нова пријатељства и дружења, уз низ лепих активности.
Она се често сусреће са страхом старијих лица од одласка у дом и решава то тако што групу сениора води у једнодневну посету неком од домова за смештај старих. Како је испричала, у одласку у комбију влада мукла тишина, али зато када се сениори враћају из обиласка дома за старе, сви су добро расположени, јер домаћини – станари дома, искрено испричају како живе.
– Многи схвате да ће у дому добити прилику да воде много квалитетнији живот него онај који воде у стану или кући – истакла је Радмила Урошевић.
Посебно је страх од одласка у дом за старе изражен код старијих особа из руралних крајева у којима је дубоко укорењено веровање да тамо одлазе само они који немају никога као и они који „никоме не требају”. Међутим, у урбаним срединама део старих сам се одлучује да оде у дом за старе јер је упознат с његовим садржајем и могућношћу да тамо себи продужи живот, упозна нове пријатеље, путује... Доста је и примера да се старије особе емотивно зближавају управо у домовима за старе, а није ретко да се одлучују и да стану „на луди камен” у позним годинама.
Дакако, велики проблем представља и чињеница да не могу сви пензионери, који би чак и желели да старост проведу у неком од домова за старе, себи то да приуште. Пензије су недовољне да покрију трошкове дома за старе, па ако немају децу или неког ближег сродника да им „доплати” смештај, остају сами у кућама или становима. Они пак који имају довољно високе пензије да плате смештај у неки од домова за старе, често о томе не желе ни да чују, управо јер нису у стању да отворе ту болну тему са својим најближима, али и са самима собом.
Љубинка Малешевић
