Када новинаре не доживе као глас јавности, већ као своје противнике, уместо информацијама неретко одговарају вређањем, претњама, па и паљењем имовине. А некада су институције и појединци потпуно затворени за комуникацију или је ограниче само на саопштења.
Није реткост ни игнорисање одређених медија и новинара, па ни да се у оквиру исте редакције бира с којим новинарима ће се сарађивати.
"Чини ми се да је ово постао модел понашања. Имамо представнике власти на највишим нивоима који показују одређени модел понашања, који заправо се преноси на најниже органе власти, који чини ми да то не само да користе, него чак и разрађују у одређеној мери. Једноставно нису задовољни на одређени начин због критичког става одређених новинара и медија који имају према раду власти", сматра Раде Ђурић из Независног удружења новинара Србије.
Сви који обављају јавну и политичку функцију по Закону су дужни да трпе критику о свом раду и да увек буду доступни новинарима, напомиње заштитиник грађана.
"Свака друга врста понашања могла би се подвести под један вид пристисака на новинаре, можда чак и ово што предвиђа члан 4, а то је дискриминација по било ком основу. Не може да се дозволи да неко бира ком новинару ће дати, а коме неће дати изјаву, или да ли ће дати у потпуности или делимично. Свако ко се бави јавним послом дужан је да трпи критику за оно што је урадио или није урадио", истиче заштитник грађана Зоран Пашалић.
Заштитник грађана и новинарска удружења сагласни су да су у најнеповољнијем положају новинари у мањим срединама јер су изражени проблеми у комуникацији са локалним властима.
"Често не добијају позиве за догађаје и остају без информација за своје читаоце, гледаоце, слушаоце. Такође на шта су ми скренули пажњу, посебно новинари из локала да им се дешава да им на локалу не дају информације званичници, да их упућују на централе, а из централа добијају саопштења, то је јако тешко за рад, немате могућност да постављате питања, немате практично другу страну, добијате само готове одговоре, то су некако пи-аровски одговори с којим не можете да дискутујете", наводи Драгана Бјелица из Удружења новинара Србије.
Зато што су их органи власти ускратили за информацију, новинари су прошле године поднели 509 жалби Поверенику, што је више него 2018.
Најчешће су се обраћали за помоћ јер их органи нису удостојили никаквог одговора. Од укупно 385 решених жалби, чак 380 Повереник је решио у корист новинара, што значи да су органи власти прекршили Закон.
"У 52 одсто случајева решење повереника није помогло да се дође до информација. То показује да се не поштује Закон јер су дужни да поступе по решењу поверника, то показује један неодговоран однос и према тражиоцу информацијама, у овом случају новинарима, и то показује да изменама закона треба уредити ту област другачије да би дошло до већег извршења наших решења", наводи Милан Мариновић, повереник за информације од јавног значаја.
Наде се полажу и у онлајн платформу за бележење притисака и напада на новинаре, коју најваљује заштитник грађана, а до тада из НУНС-а поручују новинарима да због дискриминације могу да се обрате Министарству за информисање.
Из УНС-а поручују да се новинари штите тако што ће јавност и удружења обавестити када не успеју да дођу до саговорника и одговора, а да уредници то треба да подрже.
(РТС)
