Наиме, у прадавна времена се тако илустровало да је све почело од јајета што га је излегла Леда пошто ју је „изгазио” лично Зевс, маскиран у лабуда. Истина, била су два јајета и четворо близанаца, али је једно дало Лепу Јелену, њу је касније отео Парис, те изазвао Тројански рат... После је „аб ово” значило „само” – од почетка, од извора, а једно време се говорило и „од јајета до јабука” јер се тако гостило у старом Риму. Ми, салашарска деца, чули смо и читали за те пословице много касније, али док смо срицали прва слова, сви смо знали да је прво јаје „проносак”, да се, када купиш јаја из гњизда, мора оставити „полог” да би коке наставиле на том месту да носе јаје, те да без јаја нема кајгане, а ни батака. За изазиваче ратова су се бринули неки туђи „петлови”.
Једно јаје снагу даје, а двадесет и једно – цело легло. Пилића. Толико је, наиме, бројао један насад. Гомила јаја намењена продужењу кокошије врсте, најбројнијих птица на свету, којих наводно има чак 16 милијарди. Добро, насад је могао бити и мањи, али никако испод 15-16 комада, пажљиво бираних и још пажљивије чуваних да би било пилића. За тај важан посао служила је квочка. Некада баш права институција у животу села (па и града, посредно), сада само реч из пословица и детаљ божићних колача. Кокошка, али у доба рађања пилића, дакле у пролеће. Када оно већ одмакне, када нема страха од мразева, а да будемо сасвим тачни – када се обична кока носиља – расквоца.
Чудо једно какав природни, уграђен генетски, биолошки календар имају кокошке! Иако су људима увек биле важне због јаја, батака и печених крилаца, никада им није била поклањана дужна пажња, мада су је врло гласно и јасно тражиле. Нико их не убраја ни у птице певачице, иако знају више арија него много опеваванији славуји. То, када се кока расквоца, сасвим је другачији пев него онај када кокодаче, када се хвали да је снела јаје, када се ракољи, ни налик на онај врисак када кокошињац нападне лисица јал’ ласица или коба однесе најнапредније пиле, не дај боже.
Када кока жели да постане мајка, када изрази намеру да се бави другим послом а не само кљуцањем по дворишту и ношењем јаја, главна редуша мора брзо да одлучи шта јој је чинити. Да ли ће дотичну коку насадити на јаја или ће јој ту идеју избити из главе. Ако већ има насађену квочку или мисли да самозвана кандидаткиња неће бити добра пилећа мати, домаћица ће је намамити с мало зрњевља, ухватити и – загњурити у хладну воду. То је такав шок за зимогрожљиве птице да се кокошка обично окане квоцања. Има још један, исто не баш нежан метод: кока се чврсто држи за крила и на ухо јој се виче јако и дуго. После тога престане да квоца јер ваљда заборави мелодију квоцања пошто привремено оглуви.
Нова квочка се намести на гнездо поврх пуне корпе сламе, а на поменути насад од највише 21 јајета, колико ће дана квочка и да лежи на њима. Квочка мора да лежи у довољно топлој просторији да може да издржи своју добровољну патњу. Свака два дана јој се понуди нешто зрневља, крупне прекрупе или жита и кукуруза, те намести фришка вода поред неке тацне, кутије, тепсије. Квочка ће устати, брзо зобати и воде пити, махати крилима да покрене крвоток и обилато – какити. Ништа није смрдљивије од балеге квочке задржаване два-три дана, па су ваљда зато људи и измислили инкубаторе. После три недеље, пилићи ће прокљувити љуску и почети да извирују испод маме-квочке. Сви би требало да изађу у року од 48 сати јер су она јаја што остану цела вероватно мућкови. Каже се да је квочка добро лежала ако се излеже 80 одсто јаја.
После квочку чекају нови задаци. Мора да вода пилиће и учи их да кљуцају, једу прекрупу и суве мекиње, мрве хлеба и ситна семена, мора да их скупља под крила чим задува хладнији ветар, склања од кише и тражи помоћ ако их угрози неки уљез. Учиће их и како да пију воде из оног посебно лепо извајаног „црепа”, округле земљане затворене тепсије с округлим рупама. Само за мале пилеће главе. То ће трајати недељама, месецима малтене, све док се пилићи не осамостале и престану да слушају маму-коку.
Квочка је и украс, вајарско дело од теста, на божићним колачима. Уопште, коке и квочке су (биле) важан део божићних ритуала: положајник мора да пијуче и квоца да би пернато јато домаћину било бројно, али мора и да седи мирно док је у посети – да би квочке добро лежале на јајима. Тај обичај се још упражњава, мада би положајници сада морали да пређу на моливе да се домаћину не искуључује струја за време рада инкубатора, а и касније, док пилиће греје сијалица а не мама-квочка.
За жене које много торочу, стално нешто зановетају, каже се да квоцају по цео дан, а оне које се брину о целој породици – да скупљају децу као квочка пилиће. За некога ко се забунио послом и не може да се искобеља каже се да се уплео као пиле у кучине, што се заиста дешавало када се гајила кудеља те њених стабљика и лике било свуда по гумну.
Сама јаја су пак важан део многих ритуала везаних за Ускрс, између осталог и зато што их је у пролеће највише, нарочито у априлу.
Павле Малешев
