Пречанска лексика: Весели астал или (Не)слане шале уз укусна јела

Утихнуле приче о здравом животу и богатој трпези на селу и салашима, посебно због короне, али није забрањено бар причати каква је у равници била наша омиљена работа: јело, припремање и преједање.
veseli astal
Фото: Printscreen

Уз „весели астал” су шале стварне, измишљене и препричаване. Све су генерације одмалена учене да „није добро певати” док једеш јер ће ти жена/муж бити луди, савет који нико није озбиљно схватао док се много касније није јавио као готово истинит. Као и опомена „да се не прича током јела”. Без објашњења зашто. О слушању нема пословица, осим „три године плус две” за политичке вицеве.

Почнимо од фруштука. Бануо кум рано на салаш, а тамо само снајка, с малим дететом. Сви други на њиви или неком другом послу. Кум уморан и гладан. Шта ће, јадна, скува му једино јаје. Кум једе, а деран вуче маму за кецељу и понавља: „оцу и ја јаје…” „Смири се већ једаред. Није кум ала да поједе цело јаје”, умирује га мати. Тај виц се придева и другим крајевима. Други виц је јачи. По калоријама. Дакле: упао, опет рано, будући зет да се договори с будућом таштом о свадби. Домаћица одсекла парче полусуве шунке, онако са шаке, бацила у тигањ да одмекне и пусти маст, разбила неколико јаја… Диван текао глатко. Утом дође њен син. Опрао руке и сео, чека кајгану. Кад, мати пред њега тањир млека с тараном. И мало ‘леба, да удроби ако му је бистро. Кад је гост, отишао, жали се он мајци: „Ја очистио двоје кола ђубрета из штале, ти мени млеко за фруштук, а зету шунке…” „Е, да ти знаш шта је из куће очистио зет, не би то говорио”, процеди мати. Опет једна из породичних тајни. „Чујем да те жена баш не слуша. Неће на њиву, није раноранилац, много прича по селу… Зашто је добро не ишопаш?” саветује отац сина. Насамо. „Ију, бáбо, па ја њу волем!”, вели син. „Воле се шунка, а са женама мораш другачије”, драгоцено је објашњење.


Шифровани мени

Нигде није тако добар апетит као на омладинским радним акцијама и – у војсци. У једној касарни, служили Војвођани, мислим већина. Једаред их посети високи гост: престолонаследник, принц, председник… свеједно. После смотре, високи гост, реда ради, солдате пита: „Да ли сте задовољни ‘раном? ” „Јесмо!”, громко ће. „Да ли има доста? ” „Чак и остане”, одговарају у хору. Гост настави: „Па шта онда радите с тиме?” „И то поједемо!”

Није лако бити добар војник ако имаш добар апетит. Тако једаред наруковао један деран, здраво размажен, а јешан. Но, његови били богати и обећали да ће редовно добијати пакете. Нека само поручи шта воли. Био је и лењ, па му је сестра спремила пет-шест коверата с уписаном адресом и празним папиром. Да поручи пакет. Мрзило га да пише, а био добар у цртању, па кад се зажели нацрта: кобасице, шунку, печено пиле или ћурку, онако да батаци штрче нагоре и вири кост… Све штимало, дошао на одсуство, причају о свему, питају га јел‘ добијао пакете, а он се сети. „Јесам, само нисте ми послали оно што највише волем!?” „Да, једно писмо нисмо разумели. Мислили смо да је нека шифра, све неке цртице и тачкице, равне и искривљене. Нисмо знали шта је!” „Па, резанци с маком.”


Срећом, има и суптилнијих прича о веселом асталу. Рецимо, она како  је Лала описао вечеру код кума. „Да је супа била врућа као вино, вино старо као гуска, гуска дебела кô кума, а торта слатка кô кумица – било би баш фајн!” Сви се, наравно, труде да гост буде задовољан, али има и пословица да „гост и риба трећи дан смрде”. Није наша, али је треба знати. А тешко је гостима удовољити. Свађа попадија у култној књизи „Поп Ћира и поп Спира”. је почела кад је гошћа обрисала кецељом понуђену чашу и још загледала ка прозору кроз њу! Нема јаче увреде а без иједне речи! Зато с гостима фино, нарочито гошћама. Рецимо: „Пробајте мој жербо, испао ми штогод добро”, нуди домаћица. „Хвала, слатка моја. Појела сам већ два парчета, баш прија.” „Појела си ти четири, али ми не бројимо туђе залогаје”, следио је наставак последњег дивана комшиница.

Кад „наши” дођу из вароши на свечане ручкове, све им се прашта, па и лекције о понашању. „Ти још једеш само с брицом! Поред тол‘ког есцајга на чаршаву. Запамти да се у левој руци држи виљушка а у десној нож”, светује ћерка бáбу, главу породице. Он, шта ће, проба да послуша, али ипак тражи објашњење: „А којом руком ондак да држим батак? ”

По статистици се у кухињи дешава више од две трећине „несрећних случајева”. Мужеви додају да они морају све то и да поједу. Но има  изузетака. „Чујем да си се опет развео, после само месец дана брака! Зар је било тако лоше?”, пита један пријатељ другог. „Кад сам се женио, мислио сам да она кува као моја мама, а она пије као мој ћале!”

Има и веселих догађаја за асталом. Тако двоје средовечних ручају у ресторану омиљени телећи перкелт које им ретко успева у сопственој режији. Жена звера около, па проспе пола кашике црвеног софта на белу блузу. Брише се салветом, па гунђа: „Ох, изгледам сад као прасе!” А муж ће: „А још си се и уфлекала!”

Има и саветодавних разговора о храни. Пресрео Лалу неки просјак, па ће: „Нисам јео три дана! „Па, дал‘ си ти нормалан?! ”, изгрди га Лала. „Мораш јести – макар насилу!” Па пријатно!

Павле Малешев

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести