Приче из Музеја Војводине: Ержебет због Лазара променила име

Љубав је интригантна, моћна, не познаје националност и верску опредељеност, већ је она ослонац, извор храбрости и снаге, неисцрпна инспирација због које су настала велика дела, али и велике трагедије, док срца једанко снажно лупају у миру и рату.
с
Фото: Музеј Војводине у Новом Саду/Јелисавета (Ержебет) и Лазар Бајић

Новосадски сокаци и пасажи одувек су крили љубавне приче госпођица које су  сматране фаталним лепотицама и момака који су важили за „добру прилику”. Како каже виши кустос и историчар у Музеју Војводине у Новом Саду Чарна Милинковић, која је недавно одржала предавање о љубави, познате су велике љубави попут оне Лазе Костића и Ленке Дунђерски или Јована Јовановића Змаја и Руже Личанин, али барокне фасаде центра Новог Сада криле су непознате појединости о другим утицајним Новосађанима, попут породице Бајић, из које потиче чувени композитор Исидор Бајић, а која је живела у Грчкошколској улици.

- Исидоров брат, Лазар, се по завршетку докторских студија у иностранству вратио у Нови Сад где се бавио адвокатуром све до избијања Првог светског рата - каже Чарна Милинковић. - По објави рата био је међу српским интелектуалцима који су ухапшени и мобилисан је у аустроугарску војску, али је успео да пребегне на српску страну. Након рата био је дипломата Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у преговорима с Мађарима 1919. године у Будимпешти где је упознао своју будућу супругу Ержебет Ковач, Мађарицу јеврејског порекла, родом из Сенте.

Према речима Чарне Милинковић њихове судбине су се укрстиле сплетом необичних околности. Након Првог светског рата Јевреји су имали много непријатности због свог порекла, па су тако на врата Ержебет Ковач једне вечери покуцали непознати мушкарци, провокатори. Она се уплашила и упутила позив за помоћ свом конзулату у Будимпешти. Као витез на белом коњу, уз пратњу неколико војника, по њу је дошао Лазар Бајић и одвео је до амбасаде и разрешио тај немили догађај. Сусрет је био судбоносан, јер је годину дана касније крунисан браком у Цркви Светог Спаса у Београду, а Ержебет је променила име у Јелисавета. Међутим, њихова љубав није била тако бајковита, већ је била на великим искушењима.


Познанство Црњанског и Олге

Милош Црњански дошао је у Нови Сад 1914. године како би посетио полубрата по оцу, Јована Црњанског, а спетом околности упознао Олгу Јуришић Штурм.

- Штуро је записао  „лакомислен, као што сам био, дошао сам у Нови Сад и остао само због једне лепе, младе жене, сестре чувеног музичара, која је са своје две девојчице, исто тако дошла да летује код брата. Она је била жена једног чувеног србијанског официра. Ја сам за том женом скакао, главачке, у мутну воду Дунава” - открива Чарна Милинковић додајући да су се они срели и након објаве рата, када је Олга је имала муке с повратком у Србију, па се у исти воз за Букурешт укрцао и Милош Црњански. - Природу њиховог односа, са ове временске дистанце, не мжемо да одредимо, једино можемо да претпоставимо, иако је Олга била 12 година старија од Црењанског, да је међу њима постојала међусобна наклоност и пријатељство. Црњански је више никад није спомињао.


- Други светски рат у Краљевини Југославији почео је у априлу 1941. године, а Бајићи су месецима пре тога, од својих пријатеља Јевреја из Чешке и Немачке који су бежали у Америку преко Београда, слушали страшне приче о злу које је задесило Европу - објашњава наша саговорница. - Због својих антинацистичких ставова после капитулације, Лазар је морао да се склони са породицом на салаш у Сенти. Већ остарелог Лазара мађарски фашисти су 1943. године оптужили за издају због пребега на српску страну у Првом светском рату и одвели га у затвор, у којем је боравио док га није ослободила Црвена армија. Годину дана након хапшења Јелисавета је због свог јеврејског порекла одведена у логор. Не зна се тачно у ком је боравила, али се зна да је побегла и пола године се скривала од Немаца и  путовала кроз Европу како би се вратила кући. Након рата комунисти су Лазару и Јелисавети одузели имовину, и оставили им само стан у Карађорђевој улици у Београду. Лазар је умро 1947.  у 70. години седећи за радним столом и слушајући своју драгу супругу како свира клавир.

Љубав лепе Олге Бајић није била толико несвакидашња као њена веридба за Павла Јуришића Штурма млађег.

- Веридба је била у Новом Саду у кући породице Бајић, у Грчкошколској улици. Када је стигао из Београда у Нови Сад, Штурм је отишао у берберницу код Стеве Свињаревића у Дунавској улици да се дотера, а потом се попео на спрат изнад, у канцеларију др Лазара Бајића, где се пресвукао у гардијску униформу Српске краљеве војске, са перјаницом Гарде краља Петра Првог - каже Чарна Милинковић. - Проблем је настао јер он није добио дозволу од аустроуграрских власти да је носи, па је фактички у страној држави шетао у туђој униформи. Као да то није било довољно, он је у свечаној униформи прошетао кроз Дунавску и Пашићеву улицу све до Грчкошколске. Полиција је одмах кренула у потеру за њим, па је Штурм након просидбе бежао кроз шумарке до пруге у Петроварадину и успео да спасе главу. Након неколико седмица он се вратио у Нови Сад, овог пута с дозволом аустроугарског посланства, како би се 1907. године оженио изабраницом Олгом Бајић.

Нажалост, брак је трајао кратко, пошто је Штурм након венчања углавном био на ратишту и преминуо је између два светска рата, средином двадесетих година прошлог века.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.3529
Најновије вести