Девет их је са Универзитета у Новом Саду (УНС), четворо је са Природно-математичког факултета. Међу њима је проф. др Неда Мимица Дукић са Департмана за хемију, биохемију и заштиту животне средине, Катедре за биохемију и хемију природних производа.
Професорка Неда Мимица Дукић се од почетка своје академске керијере, која траје већ више од 40 година, бави изузетно занимљивом облашћу - испитивањем билошки активних природних једињења. Свој рад је започела у групи професорке Олге Гашић, која је на Пољопривредном факултету у Новом Саду предавала биохемију. Касније, проф. Мимица Дукић, на Природно–математичком факултету УНС, сама ствара један млади тим, данас већ искусних научника. Била је ментор 14 докторских теза и сада је на својој катедри окружена са осам бивших доктораната, који постижу изванредне резулетете.
- Углавном се бавимо могућношћу примене лековитих биљака, биљних екстраката у медицини, у пољопривреди и њихове употребе као дијететских суплемената. У тој области раде се врло значајана фундаментална истраживања на молекулском, ћелијском нивоу. Хоћемо да видимо који су то механизми у ћелији на које биомолекули делују, на које сигналне путеве утичу у комплексним биохмијским процесима, као што су процес инфламације, процес оксидативног стреса, тако да се бавимо антиоксидантним активностима, антинифламаторним активностима и антиканцерогеним активностима тих екстраката – објашњава проф. др Неда Мимица Дукић
-То су истраживања која на одређен начин повезују традиционалну медицину, нека искуства која могу бити стара и више хиљада година са најмодернијом медицином и достигнућима фармацеутске индустрије, а у циљу проналажења неких нових лекова. Данас, негде око 70 до 80 одсто лекова који се користе у терапији вирусних и бактеријских инфекција, у терапији неких карцинома, воде порекло из природе или је њихова структура дизајнирана према неким природним једињењима. Та су истраживања изузетно актуелна, без обзира што се наслањају и што су повезана са искуствима старим више стиотина, па и хиљада година. Један од новијих примера за то је да када се појавио сарс 2 ковид-19 вирус, већ после пола године у свету је објављено десатак радова који се односе на могућност лечења болести које изазаива ковид-19 помоћу разних природних једињења, углавном једињења која потичу из биљака – каже за „Дневник“ проф. Мимица Дукић.
Како је наведено на сајту Универзитета у Новом Саду, ова позиција научника УНС на станфордској листи, представља велики успех и признање за њихов досадашњи научноистраживачки рад. Такође, и потврду релевантности њихових истраживачких тема и препознатљивости на међународној научној сцени.
- На наш Департман долазе добри студенти и велики број њих када код нас заврши мастер студије долази до посла у струци. Неки се запошљавају у институтима и лабораторијама. На пример, много наших бивших студената ради у ИНЕП-у у Земуну, који сада у великом обиму у својим молекуларним и биохемијским лабораторијама ради анализе антитела за ковид-19. Многи се, такође, запошљавају и у разним страним фирмама, које продају хемикалије, опрему и разне инструменте, као и у бројним компанијама које се баве објављивањем научних радова. Најпозанатијим изадавачким кућама из области хемије помажу у редакцијама радова. Утврђују да ли су радови који им пристижу одговарајући по научним критеријумима конкретног часописа. Они учествују и у кореспонденцији, проналазе инстутуте и институције којима шаљу позиве да дају своје прилоге тим часописима – каже проф. Мимица Дукић.
- Мислим да нас наш успех на овој листи не чини јединим вредним на Универзитету и у широј академској и научној зејдници. Имамо кад нас и друге изванреде научнике. Ми смо доспели на ту листу и пружена нам је нека пажња и од покрајинског секретара и од Универзитета и тиме сам искрено изненађена – објашњава проф. Мимица Дукић и додаје да за оног научника који није у свету показао и доказао своју научну компетентност нема оправдања, јер наука не познаје границе.
- Међу нама има и пуно одличних научника, који су помало ксенофобични – остају затворени у својим инстутуцијама, а врхунасака науака се не може развиајати ако се не сарађује, ако се не иде на светске универзитете, ако се ваши радови не публикују у добрим часописима, јер резултат цитираности јесте, с једне стране, показатељ актуленост истраживања. С друге стране, имамо и сјајне научнике који се баве неком ужом облашћу и, наравно, не могу да постигну такву цитираност. Другим речима, цитираност не може да буде једини показатељ нечијег квалитета, али у сваком случају указује на квалитет и актуленост онога што ради. Мислим да човеке треба да се бави нечим актуелним у науци јер га на то терају трендови и ововремени изазови и захтеви. Потребно је и да имате пројекте, на првом месту међунардне, али и националне, као што су они Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Покрајинске владе, што вам омогућава да будете у тренду, да можете да купујете хемикалије и имате добре инструменте за рад. Ту је јако важна и популаризација тога чиме се бавимо, да привреда може за то да се заинтересује. У сваком случају, никада не бих мењала свој посао за неки други, без обзира што позив научника и његова достигнућа друштво често ни не препознаје на најбољи начин.
Наша саговорница истиче и да не може бити добар професор онај ко није ништа постигао у науци, сем можда на неким основним курсевима.
- Наша академска каријера се одвија од професора на основним студијама, затим на мастер и на докторским студијама, где не можете бити професор или ментор ако нисте постигли нешто у науци. Добар професор универзитета не може бити онај ко нема научну базу. Када је реч о тренутној ситуацији, мислим да се стандарди за изборе у звања морају подићи. Код од нас се све то одвија по дифолту - када си избран за доцента, идеш за ванредног професора, па за редовног - а имамо минималне критеријуме. Тако многи сматрају да када имају толико и толико радова морају даље да напредују. У свету то није тако, тамо комисија која вас предлаже за виша звања има много већу слободу и непристрасна је, није састављена од ваших колега са факултета него у избору често учетвују и професори са факултета из других земаља. Таква комисија стварно валоризује нечији научни рад, што не значи да ће кандидат и добити зелено светло за вишу инстанцу. Виши критеријуми би били и јача стимулација да се научни радови више објављују.
В. Црњански
