Почев од плача бебе, преко учења говора од родитеља и околине у којој дете расте, па до певања – човека дефинише глас. Међутим, стиче се утисак да о гласу мало водимо рачуна. Но стручњаци у овој области који воде бригу о томе на који начин производимо глас, говоримо и певамо, и који лече поремећаје гласа зову се фонијатри. И док се о правилном ходу, држању, прању зуба може наћи на хиљаде чланака, о здравом гласу, правилном говору и певању и нема толико извора. А и глас, односно гласовни и говорни апарат, склон је оштећењима. Када одрасли или деца, вокални или невокални професионалци промукну, изгубе добар глас, или се у гласу чује било каква промена, онда је време да се посети оториноларинолог – фонијатар.
А у Новом Саду једна од адреса је и Поликлиника Универзитетског клиничког центра Војводине где ради проф. др Слободан Митровић, стручњак у области фонијатрије. Он је и једини радно активни фонијатар, наследник учења чешке фонијатријске школе, у Србији. Митровић је редовни професор на Медицинском факултету у Новом Саду и начелник одељења Поликлиничке службе клинике за оториноларингологију и хирургију главе и врата Универзитетског клиничког центра Војводине, те учесник бројних стручних и научних конференција које се баве гласом и гласовним поремећајима. На преглед код њега долазе сви који имају поремећаје гласа, без обзира на њихов узрок као и певачи, водитељи, глумци када им затреба помоћ. Или они који желе да се баве певањем, глумом или другим гласовним и говорним занимањем.
– Немамо праву дефиницију гласа. Према оном што фонијатри сматрају гласом, је производ органа и система фонације и много је сложенији од онога што чујемо – каже за „Дневник” др Митровић.
Он наводи да органи и системи фонације подразумевају вокални систем који производи глас и системе који додатно контролишу продукцију и одређене друге карактеристике гласа
– Гркљан је орган у коме се ствара-генерише глас. Али је централни нервни систем специфични орган за глас и говор. Он је тај компјутер који нареди шта ће радити други органи, међу њима и гркљан. А гркљан је извршни орган и он извршава оно што мозак нареди. Контрола рада гркљана одвија се путем слуха и других система, односно путем чула – објашњава Митровић.
Атлас искуства за генерације које долазе
Слободан Митровић је припремио за штампу, књигу, капитално издање „Атлас ендоскопске дијагностике ларинкса (видеоларингостробоскопија)“.
– Волим да пишем и то није прва књига, то је 19. књига у чијем сам писању учествовао, а овде сам једини аутор – каже Слободан Митровић. – Атлас је у штампи која ће бити завршена за десетак дана. Пред крај мог специјалистичког рада у УКЦВ и пред крај моје наставничке каријере на Медицинском факултету, то ће бити допринос додипломској настави и постдипломском усавршавању из области оториноларингологије и фонијатрије. Разумевајући њен значај, подршку за ово издање имао сам од Покрајинског секретаријата за високо образовање и научно- истраживачку делатност. То је такозвана медицина заснована на доказима. Без тога тешко можете нешто да тврдите, а да то и не докажете. Сагледавајући све то мислим да сам успео да спојим оно што је струка и оно што може да се искористи за едукацију студената који долазе.
Наш саговорник истиче да је фонијатрија мултидисциплинарна наука која подразумева да фонијатар, осим знања медицине и своје струке-оториноларингологије, познаје и основе музике, педагогије, рехабилитације гласа, неурологију, психијатрију и педијатрију, јер се бави и проблемима гласа и говора у дечјем узрасту.
Једна од кључних карактеристика чешке фонијатријске школе је нагласак на проучавању анатомије, физиологије и акустике гласа и говора и њихових поремећаја, а део је рехабилитационе медицине. За разлику од других грана медицине које користе савремену опрему, у фонијатрији се глас најчешће процењује слухом, а прецизније дијагностикује и објективизује софистицираном опремом. Њен оснивач Милослав Сееман, како кажу, био је толико добар дијагностичар да је пред крај професионалне каријере само на основу поздрава „добар дан“ могао да претпостави о каквом је гласовном или говорном поремећају реч. Његов савременик, др Митровић такође се служи слухом да утврди у каквом је стању глас његових пацијената али и певача, глумца, спикера… Такође, он има и савремену опрему да постави прецизнију дијагнозу и одреди терапију.
Он истиче да у Србији има мање од 15 фонијатара, а процена Уније фонијатара Европе и Европске фонијатријске академије је да је потребан један фонијатар на милион становника.
– Међутим, поремећаји комуникације биће водећи поремећај код људи у 21. веку и биће потребан много већи број стручњака који се баве проблемима комуникације – упозорава др Митровић.
По његовим речима, велики број деце од најранијег узраста усмерен је ка мобилним телефонима, таблетима, компјутерима, или телевизору и све више малишана пре поласка у школу долази код специјалиста на преглед с поремећајима у развоју гласа и говора, због лоших гласовних и говорних узора за које се вежу, у породици или ван ње.
– Глас се развија под утицајем гласовних узора. Ако дете кроз игру и забаву има добре гласовне узоре, он ће развити добар и здрав глас. Ако има лоше гласовне узоре, развиће глас онакав какав има његов гласовни узор. То може бити тата, мама, брат, сестра, баба, деда, особа која га чува, васпитачица, било ко. Не тако ретко имамо ситуацију да заједно дођу мама и дете, или деда и унук који имају исти проблем са гласом. Па заједно пролазе рехабилитацију. Утицај генетике и породице на развој гласа и говора полако се смањује, а утицај спољашњих фактора ван породице, вртића, школе ваннаставних активности и средстава комуникације постаје све већи. Ако се приближите вртићу где су прозори отворени, ви ћете чути да унутра ври као у осињаку, јер сва деца вичу. Ако се приближите школском дворишту када су деца на одмору, ви не можете чути особу поред себе, јер деца толико вичу. То је јако лош сценарио за будућност. Они су стекли навику да тако разговарају преко мобилног телефона и да вичу. А када су у групи, виче неколико њих, па мора и дете да виче да би га други чули, а и да чује самог себе ако га не чује група – каже Митровић.
Стаљинова банка гласова
Колико је глас специфична карактеристика сваког човека, Митровић наводи речи професора др Живка Мајдевца, оснивача фонијатријског одсека у Клиници за ОРЛ Клиничког центра Војводине, „да је глас специфичнија одлика од отиска прста”.
– Да је тако, у прилог иде и чињеница да је Стаљин имао банку гласова формирану тако што је снимио гласове свих сарадника који су му били важни. И када су их прислушкивали, онда су поредили гласове оне које чују путем прислушкивача са банком гласова и закључивали да ли се ради о истој особи или не. У сваком случају банка података служила је у шпијунске сврхе. Постоји профил - професионални слушач, и они који га похађају школују се за слушање гласова. Они се користе за различите сврхе, а на западу обично у полицији и војсци за разне кризне ситуације, у случају конфликата, отмица, потенцијалних убица, самоубица, где они на основу карактеристика гласа могу да процене да ли је неко у својим намерама озбиљан, да ли је потенцијално спреман да уради нешто или није, да ли се може разговарати или не… и то заиста има своју практичну примену – истиче Слободан Митровић.
Осим тог наводи да мас медији такође дају лоше примере за будуће нараштаје.
– Имамо лоше гласовне узоре у медијима. Имамо спикере који су промукли, који имају поремећаје у изговору гласа, врло лоше акцентовање, дикцију, нема више доброг и обавезног лекторисања и то све ствара лошу слику језичког простора. Ми нисмо струка која ће утицати на превентиву тога, нити смо педагошка струка да учимо неког да говори. Ми ступамо на сцену тек када настане проблем. До тада се деси много тога лошег што ми треба да поправимо. Зато мислим да би систем школства морао да поведе рачуна о томе да деца много раније почну да уче исправан говор, да уз фонему раде и графему, значи да вежу глас уз појам слике и како изгледа слово. Они то раде одвојено. У предшколском узрасту уче само гласове, а онда у првом разреду раде графеме. Радио сам истраживање са студентима дефектологије за потребе израде дипломских радова и резултат је да се за годину преласка из предшколског у вртићу до доласка у први разред где деца уче и фонему и графему, број говорних аномалија смањује за 30 посто – указује наш саговорник.
Војводина као вишенационална средина има и свој утицај на развој говора.
– Мултијезичка средина утиче на развој говора. Проблем су двојезичне средине где деца не уче одмах до четврте године оба језика, када је најпогоднији период за учење говора кроз игру, забаву и имитације. Ако дете прво учи један језик, па мора брзо да научи други, јер мора да крене у вртић у коме се говори други језик, дете ће се срести са проблемом. То се огледа у поремећају ритма или темпа говора, у гласовима које изговара, и непрекидно прелажење са једног на други језик. У двојезичној средини би најбоље била равномерна заступљеност оба језика, матерњег и језика средине, у периоду развоја говора. И таква деца могу и више од два језика да уче – закључује Слободан Митровић.
Текст и фото:
Александар Савановић
