Газио је одлучно ислужени артиљерац чуком којом душа испада из носа, ја као његов посилни за њим држао корак.
А потребе за усиљеним маршем није било. Никакво наступање облака који би захтевали покрет, и који би градом могли засути поља Душковаца код Пожеге, није примећено, само је Братислав Филиповић (71) навикао на војнички живот под узбуном. Са ватреног положаја на заравни подаље изнад куће за сваки случај напрегао је старачке очи и осматрао небо.
На западу су Торник и Поникве, јужно врх Овчара и под њим чачанска долина, северозападом пуца поглед на Субјел над Косјерићем, на истоку су брда сакрила Горњи Милановац. Са високе коте на споју падина Дивчибара и Маљена са пожешке стране, нашироко се види Србија. Овде је Филиповић још 1985. запосео бусију и чврсто је држи, и сад као трећепозивац.
- Душковци, пријем – овогорио је претпостављенима по годинама службе у континуитету можда и најстарији противградни стрелац у земљи.
- До 14 сати стање је редовно, а онда припавност до прозивке у 15:30 – добио је наређење.
Из Радарског центра Ужице тачно у 10.000 исто је заповеђено осталим противградним стрелицма из Ужица, Бајине Баште, Пожеге, Косјерића, Чајетине, Лучана. Добили су четири сата вољно. За Братислава довољно да се позабави породицом, стоком и имањем, не и да одмакне од куће. Тек не разонодом.
- Од 15. априла до 15. октобра нема мрдања подаље од куће. Још додај на то две недеље пре почетка и две после завршетка сезоне противградне одбране, када задужујемо и раздужујемо опрему, и ето ти седам месеци непрестане будности – причао је о послу који ради 38 година без престанка.
И за који прима само 4.500 динара месечно од РХМЗ. Срећа, каже, па Општина Пожега одскоро чашћава своје противградне стрелце парама већим од оних које даје држава. Како год, јефтини су бој, жртва и одрицање његов и његових сабораца.
Јутром је чуо у дневнику позив пензионерима да уз ваучер летују у Србији. Волео би и он да одмори у бањи, али како кад му дужност налаже опрез 24 сата дневно. Лепо би било, замислио се, кад би се неко сетио да цркавицом награди старе стрелце којима се не да да одморе.
- Да ми није стоке, жита, воћа, кошница, млека, малине, детелине са имања од 13 хектара, просио бих на ћуприји. Од пара које примам као стрелац никада нисам јео хлеба, али радим овај одговоран, тежак и ризичан посао да заштитим своје и имања других. Пођи куд год хоћеш и на противградним станицама ћеш углавном наћи маторе стрелце. Ко ће нас наследити кад нас снага изда или помремо – нисам паметан – говорио је Братислав Филиповић из Душковаца.
Из једног џепа му је вирила антена мотороле којом комуницира са Радарским центром, са којим хвали сарадњу, из другог дрвени обли, шупљикави штапић, личио је на свиралу.
Није све до знања артиљерца. Једном му је ракета експлодирала у лансирној цеви, више пута неисправна пала скоро па под ноге. Сам Бог и Свети Лука, каже, су му спасили главу. Ове године у два дејства, оба у јуну, испалио је 17 ракета. Град се просуо Душквовцима, Јежевицом, Добрињом, али ситан. У просеку, а о свему води педанту евиденцију, годишње испали 50 ракета.
- Бдим као мртвој стражи, а држава ме ангажује по уговору о привремено-повременим пословима. Код противградног стрелца нема ништа ни повремено ни привремено, од тебе се тражи да си увек ту. Закасниш ли на станицу, не подесиш ли параметре како треба, формирали се у облацима град пре него што пуцаш – пиши пропало, ето катастрофе – каже.
Последња од три дневне прозивке је у 20 сати. И кад га из Радарског центра не позову на приправност никако не значи да ће у кревету дочекати јутро. Не уме да преброји зоре које је за 38 година дочекао на положају. Спава на једно око, једно уво је увек будно да чује моторолу.
- Од куће до станице имам 20-ак минута пешачења кроз ливаду, шуму, воћњак, узбрдицом као уз нос. Најтеже је кад ме дигну ноћу по пљуску и грмљавини, кад по мрклом мраку треба наћу пут. Некада ни батеријска лампа не помаже, па се надам муњи да обасја Душковце, да видим где сам и куда да наставим даље. На станици нема ни струје ни воде. Некада су секунде у питању, а ја се борим са тмином да што пре напуним лансере, наместим параметре и дејствујем. – наставио је Братислав Филиповић.
Из кућерка на станици изашао је у обе руке носећи по кишну кабаницу и пар чизама. Обућу и огртач које је држао у десној, рече, добио је још 1985. када је задужио станицу, и још га служе, ништа им не фали. Кабаница у левој је новије производње, али се већ похабала, чизме што је држао уз њу стигле су му пре 10 дана, али су му круте. Све је некад било боље, причао је.
Са два трошна објекта и лансирном рампом станица на душковачкој заравни ограђена је бодљикавом жицом, попут затворског дворишта.
- Робијаш не може из затворског круга као што ни противградни стрелац не може од куће, само што он више кошта државу него ја. Радим за РХМЗ и на мерењу падавина, и то за сићу. Прошле године сам примио 11.500, ове ћу 13.000 динара – жалио се стари артиљерац.
Некада су градска господа боље од ове данашње разумевала одговорност посла којим се бави и опасности које носи град.
- Причам ја, али џаба, да кад град сељаку побије летину трпе и варошани, јер неће бити воћа и поврћа да се купи. Могу имати пара као плеве, али паре се не једу – ставио је још једном шаку на чело да очи заштити од сунца и осмотри еда ли однекуд облака који може донети град.
Извадио је из џепа онај обли штапић и принео га на уста. Носи га да прекрати дежурства на станици и прослави разбијање облака. Свирлала и јесте у традицији ратника.
(blic.rs)
