Болнице у Батајници и Крушевцу изграђење су за четири месеца, а армија од 1.500 радника, различитих струка, даноноћно је радила како би објекти, укупне површине 40.000 квадрата, били завршени у рекордном року.
Инжењер Жељко Жарковић из београдске фирме "Термомонт", главног извођача радова, од првог дана био је укључен у пројектовање и извођење радова на ковид болницама које су, како каже, за инжењере биле технолошки изазов, а отежавало им је то што се у свету до сада нису градили слични објекти и нису се могли ослањати на претходна искуства.
Није им ишло на руку ни нагло погоршање епидемиолошке ситуације ни хладно време, али све су издржали јер су, каже, имали зацртан циљ.
Успели смо да га остваримо у року и на то смо веома поносни, иако је било много тешких тренутака у раду, каже Жарковић за Танјуг.
Најјачи утисак на њега оставила је солидарност радника и фирми које су се испомагале као када је, присећа се Жарковић, једне ноћи, пре асфалтирања коловоза, требало провући инсталацију кроз затрпан канал.
Ми нервозни и уморни, нисмо знали шта ћемо, а помоћ је понудио човек, чија је фирма ту радила за Телеком. Рекао је:’’имам машине, ја ћу то завршити’’. На мене је то оставило снажан утисак, јер су фирме, које су конкуренти на неким пословима, овог пута показале солидарност, а то им није било наметнуто, прича Жарковић.
Било је дана када се на градилишту осећала тензија, радило у три смене, а грађевинци, машинци, електричари, молери ‘’радили једни преко других“.
Ни тада, каже Жарковић, није било инцидената нити повређених радника.
Превладала је свест да се ради за виши циљ и у интересу свих. Два дана после отварања болнице у Батајници, у њу је примљен брат једног нашег радника. То је оно због чега смо радили дан и ноћ и није нам било тешко, истиче Жарковић.
Његова колегиница, Милица Мијаиловић, грађевински инжењер у "Термомонту" истиче да је сваки радник давао свој максимум, чак и више од тога, јер је било важно да се искористи сваки минут на градилишту.
Никола Спасеновић из фирме ‘’Тетра Инжењеринг’’ из Ваљева, задужене за грубе грађевинске радове, каже да радници, иако преморени и исцрпљени, нису ниједног тренутка одустајали, јер су схватали озбиљност ситуације. У почетку се, каже, радило 10 сати дневно, али се са растом броја заражених, продужавало и радно време, прво на 12, па на 14 сати.
И после 14 сати тешког и напорног рада са бетоном и арматуром, долазили су да ми кажу да их распоредим даље. Затицао сам их да после смене уносе кревете, опрему… Били смо свесни да морамо да уложимо надљудске напоре како бисмо све завршили у року, истиче Спасеновић, шеф градилишта у Батајници.
Објашњава да технологија извођења грађевинских радова налаже да се ради системски, али да је овог пута све морало да се убрза, због чега се радило ноћ, по магли и на висинама од 25 метара, са недовољним осветљењем…
У дневној и ноћној смени радило је око 700 радника, преплитали смо се, сметали једни другима, али није било никаквих инцидената. Сви смо били под адреналином, знали смо да морамо да изгурамо и прискакали смо једни другима у помоћ, каже Спасеновић који је из околине Малог Зворника.
У Батајници и Крушевцу били су ангажовани радници из целе Србије - Лознице, Крупња, Пирота, Врања, Лесковца, околине Београда, али и из БиХ.
Технички директор фирме „Телесец“, Драган Дамјановића,, каже да је специфичност тог пројекта што се први пут у нашој земљи на објекту, као што је болница, паралелно радило пројектовање и извођење радова.
Тако брз темпо радова прати и тензија, али била је невероватна сарадња, разумевање и солидарност међу радницима различитих струка и профила, из различитих фирми. Мало је рећи да сам поносан што сам био део тога, каже Дамјановић и додаје да је поносан и на раднике који су, каже, препознали величину и значај тог пројекта.
Погоршање епидемиолошке ситуације појачавало је тензију, али били смо свесни ситуације, није било потребно додатно мотивисати раднике, остајали се после радног времена, радило се сваки да, викендом, каже Дамјановић.
Ненад Ђорђевић, представник фирме Глобинг, једне од подизвођача, изградњу ковид болнице види као прилику која се ретко пружа у каријери електроинжењера, а темпо радова означава као највећи изазов.
Требало је, каже, у најкраћем року развући километре каблова, поставити хиљаде прикључница, светиљки и друге опреме и то без грешке, јер времена за исправке није било.
Дешавало се да гипсар креће да затвара оплату,а електричар још није поставио кабал. Гледају се попреко, али схвате да то мора да се заврши. Гипсар на крају провуче кабл, електричар га повеже, рукују се и наставе даље, прича Ђорђевић.
Осим задатог рока за завршетак радова, тензију је стварало и то што је, како каже, готово сваки радник имао зараженог члана породице или неког блиског.
Схватили смо да је то нешто са чиме морамо да се изборимо. Бројали смо сате до завршетка радова и тренутка када ће болница моћи да прими оболеле. Лепо је знати да смо оставили неки траг и допринели борби против короне, каже Ђорђевић.
