Центар је основан као Пилот пројекат Покрајинског секретаријата за здравство и налази се у Клиници за гинекологију и акушерство Универзитетског клиничког центра Војводине. Након што је завршен Пилот пројекат, Центар је наставио да постоји и у њега и сада, шест година од оснивања, долазе жене које су силоване.
Координаторка Центра професорка др Љиљана Младеновић Сегеди каже како су најмлађе кориснице биле девојчице од свега две и пет година, а најстарија жена имала је у том тренутку 62 године.
- Код жена које долазе код нас најчешће се ради о силовању, али и о другим облицима сексуалног насиља, а понекад је у питању и физичко насиље. Жене могу да дођу директно код нас, а ми смо у обавези да позовемо полицију. Некада оне прво оду у полицију, па дођу у њиховој пратњи, некад се обрате у Центар за социјални рад, па дођу у пратњи социјалног радника. За наше вештачење и преглед мора да се чека налог тужиоца, тако да жене неко време буду код нас – објашњава професорка Младеновић Сегеди.
Како наводи, међу жртвама силовања много је малолетница, чак око 40 одсто, а жртве су и мала деца и одрасле жене. - Прве године када смо основани имали смо највише жена, њих 32 су нам се јавиле. Неке су пријављивале и силовања која су се десила годинама раније. Ми не можемо то да докажемо биолошким материјалом, јер њега нема, али пријавимо случај, а на Тужилаштву је да ли ће да доказује – навела је др Младеновић Сегеди.
Сада годишње имају око 20 случајева пријављеног силовања, иако претпостављају да је вероватно таквих случајева више, али остају непријављени из различитих разлога.
- Починилац је углавном неко ко је познат. Комшија, пријатељ, познаник, неко кога те жене срећу и знају, а имали смо један случај партнерског или брачног силовања. Нисмо имали случај да је неко био животно угрожен. Када имамо налог тужиоца онда прегледамо жену и узмемо биолошки материјал за вештачење. Уколико узмемо материјал без налога Тужилаштва, то није валидно на суду – испричала је др Младеновић Сегеди.
Брину их полне болести
Жене које су преживеле силовање су забринуте да ли су добиле неку полну болест, као и да ли су затруднеле. У болници могу да добију таблету „за дан после”, уколико постоји сумња на трудноћу. Када је реч о другим анализама, жене се упућују код надлежног гинеколога при домовима здравља, а ако треба, могу да дођу на контролу и у Клинику.
Имали су и ситуације када тужилац процени да се не ради о силовању, али лекари ипак прегледају жену и даље раде са њом. Свака жена која дође у Центар и пријави силовање, осим лекарске помоћи, добија и психолошку помоћ и подршку.
- У сарадњи за Центром за подршку женама из Кикинде имамо психолошкиње које су нам на располагању без обзира на доба дана или ноћи и које ће доћи кад их позовемо. Оне раде и касније са тим женама и помажу им да превазиђу трауму – објаснила је др Младеновић Сегеди.
Преглед лекара након силовања није пријатан, те се лекари у Центру труде да што мање додатно трауматизују жене. Зато их не прегледају два пута, него чекају налог Тужилаштва. При томе, оне трауму више пута проживљавају, јер је причају и полицији. Уколико је у питању мало дете, то је посебно трауматично, те се у том случају прегледи некада раде у Дечјој болници, у сарадњи са педијатром и у анестезији – испричала је наша саговорница.
Од сваке жене се узимају подаци, попуњавају обрасци, уради се преглед. Узимају се два узорка материјала, један иде полицији, а други остаје у Клиници и анализира се. Све те анализе иду у комплетну медицинску документацију за вештачење.
Љ. Петровић
