По речима шефице Одсека хортикулутре у Установи заједничких послова института у Сремској Каменици Меланије Николић, настао је као потреба Института за туберкулозу и грудне болести у Сремској Каменици, а први пут су његове природне вредности стављене под заштиту 1976. године, као Регионални парк. Покрајински завод за заштиту природе је, након доношења Закона о заштити природе, приступио изради ревизије природних и створених вредности тог заштићеног подручја.
Скупштина града је затим 2016. године донела одлуку о његовом проглашењу за Споменик природе. Као такав је репрезент заштићеног подручја од локалног значаја и ужива трећу категорију заштите, у циљу очувања аутентичности, интегралности, пејзажне атрактивности и изузетног значаја за стварање повољне микроклиме и побољшања квалитета ваздуха и животне средине у непосредној околини Института.
– Ревизијом је обухваћена већа површина у односу на првобитну, која се простирала на 26 хектара, те је данас заштитна површина око 35 хектара – рекла је Меланија Николић. – Доскоро су се сами институти бринули о парку са својим скромним финансијским могућностима, међутим, од 2017. године имамо подршку Градске управе за заштиту животне средине, Града Новог Сада и Покрајинског завода за заштиту природе, стога је урађен план управљања парком за период од 2017. до 2027. године и полако се креће у реконструкцију. Ове године би требало да се уради комплетно чишћење парка од сувих прореда, као и чишћење подраста, сечење сувих стабала и замена новим, истим врстама.
Осим тога, у плану је, како каже, и поправка заштитне ограде око парка, као и уређење шетних стаза, бирање стабала будућности и слично.
По речима Меланије Николиħ, у склопу парка је и стаклена башта, која је раније служила плућним болесницима који су се дуго лечили, да имају свој простор, у којем ће моћи да се занимају и прекрате дуге дане. Данас она има функцију расадника јер се ту припремају саднице за озелењавање парка, нарочито партерног дела. Такође постоји и цвећара, у којој се праве цветни аранжмани. Састоји се из два дела: у првом се ради размножавање, а у другом се биљке негују, да би се касније могле изнети и улепшати предео око сва три института. Најчешће се гаје руже, махоније, хортензије, циненарије, јакубиније, папрат, кротон и друго собно биље и цветнице.
– Када се раније садило, увек се ишло с 30 одсто више садница јер се полазило од чињенице да неће све успети да се прими, међутим, овде је тло веома плодно и све се примило, зато је сада дошло до густрог склопа, нарочито црног бора, то је мало проблем, стога је и проред врста у плану рада – каже наша саговорница. – Од алохтоних, односно инвазивних врста, имамо мало проблема с бршљеном, али радимо на његовом сузбијању.
Парк је, по првом пројекту који је радио професор Ратибор Ђорђевић, подељен на две целине: ужи, централни део, који је партерно организован, и шири, ветрозаштитни део, због руже ветрова, која је значајна за опоравак плућних болесника.
– Ветрозаштитни појас највише је рађен са четинарима и не само због помоћи при лечењу већ и заштите самих института од удара ветрова – каже наша саговорница. – Тако да су у тим зонама најзначајније врсте црни бор, затим бели и златни, односно златиборски бор, Панчићева оморика, различите врсте јела, метасеквоје, кедрови и либолкедар, који је ретка врста, чемпреси и слично. Од лишћара су заступљени неколико врста јавора, бреза, дивљи кестен, лириодендрон и све врсте су сконцентрисане у масивима. Масиви липе су фантастични, не суше се уопште, а показало се да је од свих четинара најотпорнији кедар, а од лишћара липа. Парк је затвореног типа, није отворен за шетаче и посетиоце, баш из тог разлога што је намењен болесницима који се овде лече.
Парк обилује великим бројем врста дендрофлоре и чини га 117 жбунастих и дрвенастих таксона. Од тога је 89 лишћарских и 28 четинарских врста, ушушканих међу кривудавим стазама чији путеви воде ка отвореним ливадама. С тим у вези је доказано позитивно дејство вегетације на физиолошке функције човека, преко јонизације ваздуха. Осим поменутих врста, у парку су присутни и клен, орах, јасен, бела топола, псеудоцуга, која је ретка врста, орах и слично.
Ивана Бакмаз
Фото: Ф. Бакић и В. Фифа
