Точак историје ослабио некада јаку српску заједницу у Баји

Баја је град на југу Мађарске на 20 километара северно од границе са Србијом, познат по вишевековној присутности Срба, а сада су уз Мађаре којих је 93,5 одсто, Немци и Хрвати, уствари Буњевци и Шокци, па и Роми, бројнија мањинска заједница.
baja, dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

Званична статистика каже да је српска мањина у Баји спала на мање од пола процента, али у седишту истоименог округа у Жупанији Бач-Кишкун, где је некада Срба било знатно више, уже градско језгро краси православни храм Преноса моштију светог оца Николаја, у чијој непосредној близини је и здање Српске мањинске самоуправе.

Баја је изнедрила више знаменитих Срба, пре свега делатника у култури. У овој вароши је рођен родоначелник српског позоришта Јоаким Вујић (1772-1847). Јован Пачић (1771-1849) први је јужнословенски песник који је почео да преводи Гетеа.

Као умировљени коњички капетан Пачић је живео у Новом Саду дуго година, па се преселио у Ђур и на послетку у Будим. Умро је у чувеној гостионици “Код златног јелена”, коју је у Табану држао Сима Игњатовић, стриц Јакова Игњатовића, где је неко време становао заједно са Симом Милутиновићем и Милованом Видаковићем. Младен Лесковац је у “Антологију старије српске поезије” (Београд, 1953) уврстио седам Пачићевих песама.

Из Баје је родом и Богобој Атанацковић (1826-1858), књижевник и адвокат који је права изучавао у Пешти и Бечу где је упознао Вука Караyића и Ђуру Даничића, поставши присталица њихових идеја, а по завршетку студија долази у Нови Сад и до смрти ради као бележник и адвокат.

Из плејаде знаменитих Срба из Баје је и Лукијан Богдановић (1867-1913), који је био архиепископ карловачки и патријарх српски од 1908. до 1913. Истицао се као добротвор великим годишњим прилозима Српском привредном друштву “Привредник” и био један од оснивача Патроната “Привредникових” добротвора. Српски сликар, портретист и иконограф Павле Ђурковић (1772-1830) истакао се у иконографисању манастира и по порт-ретима великог броја познатих личности у српској историји. Осликао је иконостасе цркава у Вршцу и Белој Цркви. Путовао је по већим варошима и местима и портретисао имућне и познате, па је тако 1816. у Шишатовцу портретисао Вука Караyића и Лукијана Мушицког, у Сремским Карловцима је 1820. сликао митрополита Стефана Стратимировића, а када је четири године касније прешао у Србију позирали су му кнез Милош Обреновић и кнегиња Љубица.

Вртлог историјских збивања ослабио је српску заједницу на тлу Мађарске, па и у Баји. Живот српске заједнице би вероватно био другачији, да после Првог светског рата није било повратака у матицу, или да се којим случајем точак историје другачије окренуо када је на кратко на овом простору проглашена Српско-мађарска република Барања-Баја.

Наиме, 1. децембра 1918. године је проглашено присаједињење овог региона Краљевини СХС, а када је мировна конференција у Паризу северне делове Бачке и Барање доделила Хортијевској Мађарској, 14.августа 1921. године је на демонстрацијама у Печују проглашено оснивање поменуте републике, а сликар Петар Добровић постао председник Извршног комитета те републике, која није добила међународну подршку и признање, па је потрајала свега недељу дана до 21.августа.

Фото: Dnevnik.rs

Наишли смо на закључана врата црквене порте и улазне капије Српске мањинске самоуправе, али захваљујући љубазним комшијама Мађарима, брзо смо у улици која директно излази на православни храм пронашли дом председника Српске мањинске самоуправе Милоша Апића (76).

- У Баји је око 300 православних душа, а у целој Мађарској је око 10.000 Срба – сведочи Милош Апић. – Било је периода у Титово време, када овде није било пожељно носити српско име, асимилација је учинила своје. Ја се свог српског имена никада нисам одрекао, јер би тада вероватно био Арваи Миклош.

Апићева супруга је Швабица Ирма, родом из Сомбора, која је у Бају дошла 1947. године, када је имала 12 година.

- Мама и ја смо дошли овамо и ту остале. Нашла сам са Милошем, удала се пре 54 године. Живот је добар и волим овај град. Никада из Баје нисмо хтели да одемо. Школовала сам се овде, после у Сомбатхељу, па у Будимпешти и увек сам се враћала натрах у Бају. Радила сам у угоститељству. Може се у Баји данас мирно, лепо и добро живети, било да си Мађар, Србин, Шваба или друге нације, нико никога не дира – уверава нас Ирма Апић.

Милош Апић прича да је читав свој живот посветио спорту, играо ватерполо, кошарку и рукомет, био је и шампион у пливању, а дуго година је био председник и директор спортског клуба БШК у Баји. Отуда и дом Апићевих од самог улаза, па до готово сваког кутка представља ризницу спортских трофеја, заставица спортских клубова, диплома, захвалница и плакета из Мађарске, Србије, с простора бивше Југославије.

- Отац ми је био свештеник Српске православне цркве, овде у Баји, Сантову и у Мохачу – сазнали смо у кратком разговору са господином Милошем Апићем, прекинувши га у поподневном одмору. – У нашем православном храму у Баји сада службу држи свештеник Јован Бибић из Сантова, сваке последње недеље у месецу је литургија. Највише нас се окупи за храмовну славу у мају о летњем Светом Николи.

Познато је да је отац нашег саговорника Милош Апић (1914-1941), родом из Помаза, где је завршио српску вероисповедну школу, потом матурирао у будимпештанској гимназији “Арпад” и 1936. завршио Богословију у Сремским Карловцима, после венчања са Зорком Тадић из Баје рукоположен је за администратора парохија у Сечују и Шумберку, а затим био  парох у Сантову и администратор у Баји. Пароха Апића су зверски мучили и стрељали Хортијевци 12. априла 1941. године. Егзекутори његовог погубљења су осуђени у Мађарској као ратни злоћинци, али је злочиначко погубљење свештеника Апића дуго била табу тема, посебно половином прошлог века због погоршаних односа Мађарске и Југославије. Требало је да прође седам деценија да се злочиначки свештеник рехабилитује, а његови посмртни остаци из Мохача пребаце у православни храм у Баји.

Текст и фото: Милорад Митровић

EUR/RSD 118.2366
Најновије вести