Гркинић један од тридесетак преживелих, тада студент географије, за Танјуг каже да му је сваким даном све више жао што никада није постављена табла која би подсећала на трагедију брода "Ниш" и тај 9. септембар и што ни ову годишњицу нико не обележава бар као некада, када су на ушћу, у реку пуштали венац са 130 свећа.
"Трагедија земунског 'Титаника' одлази у заборав, док прича о правом 'Tитанику' изнова и изнова, обилази свет", рекао је Гркинић.
Професор наводи да му време није обрисало сећања на трагедију, због које је била расписана тродневна жалост, да и данас памти детаље несреће и људске судбине, као и оно што су тада писале "Политика" и "Борба" о тој најтежој несрећи на нашим рекама.
Додаје да су се и он и преживели и породице страдалих надали да ће књига "Бродолом" Владана Арсића, погурати ствари да се направи обележје како се тај страшни дан не би заборавио.
"Чеси су на реци где се удавило десетак мештана поставили спомен таблу, они негују културу сећања", рекао је Гркинић и изразио жаљење што је код нас јача култура заборава.
Колико су околности тога дана биле тешке говори и чињеница да такво невреме никада више није видео и то што је несрећа показала да је ни најискуснији нису преживели.
"Вера Ердељан се удавила, била је првак у пливању, а њена хрома другарица и неки непливачи успели су да преживе", наводи Гркинић и додаје да је страдао и капетан дуге пловидбе Томашић, који је прошао сва светска мора - испливао је, али му је срце отказало на обали код Небојшине куле.
Гркинић каже да је тог дана, враћајући се са факултета, утрчао на брод где је видео разредну из гимназије и домара који је носио пуну корпу старих новина из "Политике" за брисање прозора.
"Кажу да је та корпа помогла некоме да се спаси", казао је Гркинић и додао да је његову разредну спасао Васа, кога је у августу срушила на поправном, а домара Ацу нико.
Навео је да је тај 9. септембар био сунчан да, али да је ветар ударио изненада и да се брод преврнуо.
"Падао је град већи него кокошије јаје, ударао нас је, нисам знао како да сачувам главу, ... више ме је то плашило него све остало", рекао је и додао да, упркос свему, никада није био смиренији.
Још памти и човека који је срећан испливао на обалу мислећи да је спасао своје дете, али је спасао туђе... његово се утопило, касније се успоставило.
Пензионисани професор Земунске гимназије, која у октобру обележава 164 године постојања, а у коју је ишао и председник Србије Александар Вучић, каже да је после спасавања помагао да се убаце људи у војни камион, да их одвезу на ВМА.
Подсећа да је брод "Ниш" тог дана био крцат, јер је мост био затворен, да је то била трагедија због које је проглашена тродневна жалост.
"Много нас је имало сталне карте. Брод је био крцат, а капацитет 60, 70 путника. Било нас је више од 130, по нашим проценама и 150, а нас 28, 30 се спасило, остали су се подавили", казао је Гркинић који додаје да је од свих који су преживели данас живо још њих неколико, али да они нису више у стању да говоре.
Гркинић каже да му време није помогло да заборави трагедију, као ни машинисту Драгана Јовановића, који је касније доживео нервни слом, јер се сматрао одговорним за смрт младог колеге кога је замолио да одради још ту једну вожњу, па да иде кући.
Истрага је показала да је разлог несреће виша сила и невероватан сплет околности. Говорило се и да је тежиште брода померено при замени парне машине знатно лакшим дизел мотором, као и да је на месту несреће корито реке продубљавано, што је био један од разлога за речни вртлог.
Извештаји из тог времена, како су писали медији, а писали су многи и касније, и "Франкфуртер алгемајне цајтунг", говорили су о најмање 126 жртава, али тачан број није утврден. Била је то највећа трагедија у историји југословенског речног бродарства.
Напорима посаде брода "Соча" брод је до јутра извађен са дубине од 14 метара. Гњурци су затекли језив призор - мртвог морнара и још 55 лешева, од тога седморо деце.
Међу преживелима био је и тада ученик првог разреда гимназије, Мирослав Вишњић (1936-2017) који је касније постао новинар и дописник агенције Танјуг са Блиског истока.
Неке од жртава сахрањене су и у Сарајеву, Загребу и Мостару, Страдале у Београду и Земуну испратиле су десетине хиљада суграђана.
